Mislim da se za ovih dvadeset pet godina nikada nisam „odviše često” oglašavala u javnosti. Moje obrazovanje, koje je pretežno iz sfere umetnosti, možda mi pomaže da uočim pojave i da ih pre intuitivno, no strogo racionalno protumačim, ali to nije dovoljno da bih sebe smatrala pozvanom da to što mislim obavezno i saopštim. A kad to i učinim, onda to radim kao ljudsko biće kome savest ne dopušta da ćuti. Jer, na sreću, nisam ni pravnik, ni ekonomist, ni sociolog, ni istoričar, ni psiholog, ni politikolog, ne pripadam dakle, profesijama koje obavezuju čoveka da kaže šta misli o svim oblicima i posledicama jednog pervertiranog načina vladanja u čijem znaku mi živimo već četvrt veka.

Što se pak tiče javnog angažmana, smatram ga ljudskom obavezom, nezavisno od toga da li će on uroditi plodom i nezavisno od toga koje smo profesije, a ponajmanje od toga da li neko zna za nas ili ne. Ti usamljenički glasovi, koje susrećem najčešće na stranicama Danasa u rubrici “Lični stav”, meni uvek ulivaju veću nadu od glasova čak i onih ljudi čiji je ugled nesporan i čije mišljenje cenim. I ti bi usamljenički glasovi, jednoga dana “svojom brojnošću mogli dati težinu vlastitim idealima” (da citiram Fridriha Hajeka, koji je, uzgred rečeno, čest predmet sporenja na vašem sajtu).

U tom neverovatno velikom vremenskom rasponu u kojem umiru i rađaju se bar dve generacije, taj način vladanja doživljava izvesne, u prvom redu spolja iznuđene promene, ali njegova suština ostaje ista. Ona je bila i ostala autoritarna, a što je autoritarnost bila veća, što je bila vidljivija, ona je uživala veći ugled i imala veći broj pristalica u ovoj sredini. Što će reći, uvek je bila posledica onog što nazivate “kolektivnim izborom”. Jer autoritaran režim (za razliku od totalitarnog) uspostavlja se bez prinude, konsenzusom, dakle, sve nas čini odgovornim za njegova dela koja tolerišemo (da donekle parafraziram Jaspersa). Represija dolazi kasnije, kad saglasnost počinje da opada.

Međutim, dok je za pokretanje mehanizma represije, čijom je prvom žrtvom uvek sloboda mišljenja i izražavanja, Miloševiću bilo potrebno gotovo deset godina, Vučiću je za to bilo dovoljno samo nekoliko meseci i on to čini u jeku svoje popularnosti. Kažem ovo imajući na umu, pored ostalog, činjenicu da je Milošević s mirom podnosio najnemilosrdnije Coraxove karikature i nije napravio ni od jednog čoveka slugu koji bi Coraxa napadao, što su uradile e-novine samo mesec dana po Vučićevom ustoličenju na mesto premijera. Niti su mu dovođeni na saslušanja, ili mi bar o tome ne znamo, policajci da bi ih on lično saslušavao i iz njih izvlačio priznanja koja mu odgovaraju, i to sasvim privatnim povodom, što čini Vučić, a tu vest prenose te iste e-novine, kao da je reč o najprirodnijem, zakonom dozvoljenom pravu nekog ko ima na raspolaganju svu vlast.

O histeričnom obrušavanju na medije koje je usledilo naročito po ukidanju vanredne situacije, o svim razlozima zbog kojih je do toga došlo bilo je reči u vašoj emisiji od 30. maja i to na način koji je meni nedostižan. Ja sam zahvaljujući toj emisiji, posle svih predočenih dokaza o apsolutnoj nepripremljenosti i nesposobnosti ove vlasti da se izbori s nevoljama koje zadese zemlju i koja tu svoju nesposobnost želi žestokom cenzurom da prikrije, shvatila da nije samo reč o nesposobnosti već i manjku pameti i to o kolosalnom manjku, da se poslužim ovim oksimoronom, koji će ubrzo nju samu ugroziti. I to me je obradovalo. A evo zašto. Da bih to objasnila, iznova ću se poslužiti poređenjem Miloševića i Vučića.

Milošević je postepenim, gotovo matematički precizno gradiranim pojačavanjem pritiska postupao s nama kao što se u onom užasno okrutnom eksperimentu postupa sa žabom. Kao što znate: žaba se stavi u sud s vodom koja se polako zagreva da bi se dovela do ključanja, a jadna životinja skuva se bez ijednog znaka opiranja. Mi smo, srećom, u poslednji čas iskočili iz Miloševićevog lonca, ali nam je previše vremena trebalo da shvatimo gde smo i time smo produžili njegovu vladavinu. Ovo apsolutno panično Vučićevo ponašanje pokazalo je da on nema inteligenciju potrebnu za autoritarno vladanje, a još manje za demokratsko. Sve što se videlo za ove dve poslednje nedelje ličilo je na farsu ibijevskih razmera u kojoj je on glavni protagonist, a pošto je ta farsa bila izvedena na fonu istinske ljudske drame, onda je to moglo otrezniti, u doslovnom i prenosnom smislu, velik broj njegovih privrženika (osim onih iz e-novina, naravno). I eto, to me raduje, jer mi uliva nadu da se ne može biti toliko smešan i dugo ostati na vlasti, uprkos dvema decenijama političkog šegrtovanja.

A što smo mi sada suočeni sa ovakvim oblikom vladavine, posle toliko godina iskustva s autoritarnim režimom, krivi su oni koji su straćili više od decenije našeg života, uništili svu našu energiju pobune, stvorili plodno tle za bujanje ekstremno desničarskih pokreta i klerikalizaciju zemlje, koji su omogućili i podržali reviziju istorije, sistematski prikrivali istinu o razlozima i posledicama rata iz devedesetih – a to su DSS, na čelu s Koštunicom i Demokratska stranka od časa kad je na njeno čelo stupio Boris Tadić. O dvema godinama Đinđićevog učešća u postmiloševskoj vlasti u ulozi premijera mislim s velikim poštovanjem, ali pre svega, a možda i jedino, zato što je on bio političar koji se, da bi stupio na vlast i da bi sproveo svoje ideje o tome kako bi mogla da izgleda ova zemlja, nije koristio demagogijom. On nikada ne bi mogao da izgovori vučićevsku bljutavu i melodramsku rečenicu koju citiram po sećanju: “Ja svoj narod volim najviše na svetu, ali znam da ću skončati i zato se žurim da što pre obavim važne poslove”.

Tome protivstavljam rečenicu koju je izgovila Hana Arent kad su je Izraelci i njeni bliski prijatelji američki Jevreji napadali tvrdeći da ne voli svoj narod, izvevši taj zaključak iz njene knjige o Ajhmanu. Ona je rekla: “Ja ne volim nijedan narod, zašto bih onda volela svoj. Ja samo volim svoje prijatelje, bez razlike kom narodu pripadali”. Rečenica koju navodim po sećanju, izgovorena je u filmu Margarete Fon Trota koja se bavila samo kratkim razdobljem u životu Arentove, njenim boravkom u Izraelu za vreme suđenja Ajhmanu.

Ako iz filozofskih postavki Hane Arent, proisteklih iz tog sudskog procesa, izdvojimo samo ideju o “banalnosti zla” koja dovodi do kolektivnog “pada u varvarstvo”, možemo objasniti udeo nas Srba u ratu iz devedesetih, ratu koji smo mi pokrenuli iz Miloševićevih mahnitih imperijalnih pobuda, dok mu je takozvana građanska intelektualna elita, kao pogonsko sredstvo rata, ponudila nacionalizam, koga se on možda ne bi setio. Hoću reći, u svom komunističkom ideološkom arsenalu on je mogao pronaći i neke druge motive, koji bi možda doveli do istih posledica, ali iza njega ne bi bar ostalo ovo nacionalističko nasleđe. Time hoću da kažem da nacionalizam nije bila njegova ideologija, ona je bila samo ulje za podmazivanje njegove ratne mašinerije.

Ta ideologija je bila temelj radikalske politike, politike SPO-a, DSS-a, pa u krajnjoj liniji i DS-a. Sećam se, dobro se sećam, da je Mićunović, početkom 91. kada je bio na čelu Demokratske stranke, rekao “da treba da definišemo naše ratne ciljeve”, a činjenica da je njegova partija tada bila u opoziciji pokazuje da je razilka između njega i Miloševića bila samo u različitim pogledima na te takozvane “ratne ciljeve”. Ovim hoću da kažem da je postpetooktobarska promena bila i dalje zasnovana na nacionalističkim temeljima. Đinđić je bio samo dovoljno mudar političar da shvati da je nacionalizam opasan temelj društva i da je on opasnost ne samo po okolne narode, već da uništava i naciju koja je njime zahvaćena. Nije, nažalost, stigao da ubedi druge u tu notornu istinu koja ga je koštala glave.

Mi smo, dakle, deset godina bili u rukama nacionalista koji su se izdavali za demokrate. Nažalost, Građanski savez, jedina partija koja je imala jasan antriratni program, na kojoj nije bilo ni traga nacionalističke grundfarbe, nikada nije dospela do ozbiljnije političke uloge u društvu i njeno nesmotreno utapanje u LDP, jednu političko-menadžersku korporaciju, uništilo je sve šanse da dođe do dekontaminacije temelja na kojima već četvrt veka počiva naša zvanična politika, s tim što sad dobija i groteskna obeležja.

Pitate me koje bi nove poteze trebalo da povuče neka buduća vlada? Iako sam svesna, imajući u vidu profil ljudi, jednako na vladajućoj i na opozicionoj sceni, da ni do kakvih temeljnih promena ne može doći uskoro, ja bih od te nove vlade očekivala ono što znam da bi bilo teško ostvarivo, a to je da ima uvid u stvarne prioritete ove zemlje:

da ne gradi “Beograd na vodi”, to arhitektonsko i urbanističko čudovište, i to ne samo sada nego nikad u budućnosti, već da sredi predgrađa tog grada koja liče na brazilske favele bez vode i bez kanalizacije,

da shvati da se najveće mogućnosti u ovoj zemlji nalaze u poljoprivredi,

da i najskromnija industrija ne može da postoji bez infrastrukture i da ne pravi automobile sve dok ne napravi puteve kojima će se ovi voziti i izvoziti,

da sredivši sve ovo omogući novac za besplatno školovanje i to takvo koje će u deci razviti želju za znanjem, za potvrđivanjem putem znanja, a ne uz pomoć krađe tuđeg znanja i truda,

da zdravstvo podigne na nivo na kojem se neće, kao što je danas slučaj, ugrožavati čoveko zdravlje i dostojanstvo, već će se lečiti i najteže bolesti sa nadom u ozdravljenje,

da kulturu, od kulture ponašanja i obrade zemlje, do one visoke kulture (pod uslovom da zna šta je to) stavi u prvi plan svojih takozvanih “nacionalnih interesa” i da ne dopusti da joj o tim interesima odlučuju popovi,

da ovaj narod upozna sa žrtvama drugih naroda koje su podneli da bismo mi zadovoljili svoje megalomanske “nacionalne ciljeve”

i da najzad, ako je ikako mogućno (a znam da nije) meni, kao ubeđenom pristalici republikanskog uređenja, ispuni, poput zlatne ribice, tri želje: da onu pretencioznu, neukusnu imperijalnu zastavu, sa dvoglavim orlom i onom ogromnom krunom koja imitira žeženo zlato a zapravo liči na zastave iz nekih pompijerskih opereta, zameni trobojkom i njoj prilagodi i državnu himnu i konačno izmesti iz dvorca, držeći se svih pravila “humanog preseljenja”, onog smešnog pretendenta na presto i od dvorca napravi otvoren muzej čiji on neće biti ne samo vlasnik no ni vodič.

Na početku mog teksta o pozorištu u doba Francuske revolucije, a pod naslovom “Pozorište i giljotina”, nalazi se, kao moto, jedna rečenica Luja-Sebastijana Mersijea, plodnog francuskog pisca iz XVIII veka, bliskog po idejama Didrou, koja glasi: “… [pozorište je] najjače i najbrže sredstvo da se nesavladivo oboružaju snage razuma i da se odjednom ubaci velika masa svetlosti u jedan narod”. Rečenica je iz njegove studije “O pozorištu ili nov ogled o dramskoj umetnost” iz 1773. I vidi li iko ikakvu sličnost ove Mersijeve ideje o ulozi pozorišta u društvu sa onim što mi danas imamo u našem pozorištu i sa onim što upšte kao gledaoci očekujemo od njega? Naravno da ne vidi. Jer pozorište je deo naše sadašnje kulture od koje se u načelu ne očekuje da “oboruža snage razuma” i “ubaci veliku masu svetlosti u jedan narod”, da čoveka prosvetli (odakle i reč prosvećenost), da mu omogući da razume svet, a ne da po njemu glavinja bez ikakvog kompasa u nadi da će nabasati na nekog ko će mu pokazati put. A kad se to i dogodi, ubrzo se pokaže da je taj tobožnji spasilac vuk ili vučić, svejedno.

Ovim nikako ne želim da kažem kako je svrha pozorišta da poučava, daleko od toga, jer nam sama istorija pozorišta govori za koliko je opasnih učenja ono bilo krivo. Sâma, recimo, neuporedivo više volim komedije od drama, jer verujem u subverzivnu snagu smeha, divim se francuskim vodviljistima Labišu i Fedou, na primer, jer nisu nimalo bezazleni, budući da ljudska glupost o kojoj govore sama po sebi nije bezazlena i radije bih gledala bilo koju farsu, da i ne govorim o farsama Aleksandra Popovića, od bilo koje melodrame, recimo one uveliko hvaljene larmuajantne “Elijahove stolice”. Uostalom, nijedna Kornejeva herojska tragedija nije pokrenula Francusku revoluciju, bila je to, bar kao kap u prepunoj čaši nezadovoljstva, Bomaršeova “Figarova ženidba”, kao što je zabrana komedija bila prvi signal nadolazećeg Terora.

Zato ja i ne verujem u snagu onoga što se naziva političkim pozorištem, već i stoga što na te predstave ne idu upravo oni koji bi trebalo da ih vide, recimo Koštunica i njegovi adepti one dve predstave o Đinđićevom ubistvu, Frljićevu i Pakovićevu. Međutim, subverzivna snaga takvih komada je nesporna, jer je i sama činjenica da se izvode za one na vlasti uznemirujuća. Zbog Frljićeve predstave, i samo zbog nje, jedan odličan reditelj i mudar pozorišni organizator, Kokan Mladenović, smenjen je sa upravničkog mesta u Ateljeu 212, da bi se to pozorište ubrzo pretvorilo u mesto glumačkog kabotenstva po čijoj se meri kroji repertoar te kuće. Mi, pri svem tom, imamo vrlo darovitih dramskih pisaca, sad već srednje generacije, naročito među ženama, ali sad ne bih da ih nabrajam, zbog neizbežne subjektivnosti svog izbora koja nekog može povrediti.

Što se tiče odnosa između kulture i politike u Srbiji u protekle tri decenije, on ima nekoliko etapa usklađenih s promenama političke situacije. Sada, za ovu priliku, napraviću grubu podelu na tri epohe: miloševićevsku, demokratsko-deesesovsku i socijalistiko-narodnjačku. U prvoj, miloševićevskoj, postojala je određena kulturna strategija, jer je kultura bila plodno tlo indoktrinacije, ne ideološke u pravom smislu, već čisto proratne, kad se, u želji da se pridobije što širi krug ljudi opasno poigravalo takozvanim nacionalnim osećanjima, kad se započelo, a preko pozorišta pre svega, s rehabilitacijom kolaboracionista, s rehabilitacijom monarhije, s kultom pravoslavlja i kultom tla i krvi, da bi se neposredno po završetku rata, 1995, onako potemkinovski, prekrečile, bar za kratko vreme, njegove užasne posledice i krenulo s parolom, koja bi pre priličila starim socijalističkim vremenima, a glasila je “S kulturom je lepše”. Ta restauratorska šminkanja nisu, međutim, dala nikakve rezultate, naprotiv.

Ostale su samo vidljive ruševine institucija kulture i krhotine jednog relativno čvrstog vrednosnog sistema izgrađenog u dvema decenijama komunističke vladavine, od 1960. do 1980. Znamo da je kultura u prvoj postmiloševićevoj deceniji bila predata u ruke demokrata i njihovih koalicionih partnera iz G17+, koji je nisu, doduše, zagadili desničarskim idejama, to zagađivanje prepustili su DSS-u i tako ga prebacili na šire društveno polje, ali zato su je zapustili, bili ravnodušni prema njoj i dopustili njeno potpuno urušavanje. A danas ona je konačno u rukama desničara.

Sadašnji ministar kulture i informisanja, gospodin Tasovac, ekstravagantan poput kakvog dadaiste, zapravo je tipičan primer naše takozvane visoke buržoazije, ambiciozan i strašljiv, i suprotno svim očekivanja, nesposoban da odvoji važno od nevažnog, vredno od bezvrednog, kič od pravih vrednosti. Njegova je ličnost samo u isti mah uglađena i razbarušena fasada za desničarski prostakluk. A već o njegovom podaničkom odnosu koji najviše dolazi do izražaja u drugoj sferi njegovih ministarskih nadležnosti, sferi informisanja, i da ne govorim. Uzgred, jeste li uspele da popravite onaj kvar na vezama koji je bio uzrok pada vašeg sajta, kako ovaj veliki majstor zamajavanja pretpostavlja.

Naziv “otadžbinska kultura” mora da je smislio bivši ministar kulture i sadašnji savetnik za kulturu premijera Vučića, Bratislav Petković ili pak savetnik za kulturu predsednika Nikolića Radoslav Pavlović… Već dugo ne ulazim u Narodno pozorište čiji me repertoar sa Jakovljevićevom Srpskom trilogijom i nekakvim spektaklom u slavu kraljevske Vojne akademije, za koji sam posredno čula, neverovatno podseća na repertoare francuskih pozorišta za vreme revolucije i prvih godina koje za njom slede. Navešću neke od tih naslova: Opsada Lila, Zauzeće Tulona od strane Francuza,Rodoljubiva porodica, Polazak dobrovoljaca na front, Oproštaj dobrovoljaca, Krik otadžbine, Rodoljubiva stražarska soba itd. i itd. (Priznajem da me najviše zanima ovaRodoljubiva stražarska soba.)

A što se tiče “uticaja pozorišta na oblikovanje kolektivne svesti” naravno da u njega verujem – pozorište može da ulije toliku dozu gluposti u ljudske glave i za ovih ih je godina ulilo, da bih rado stavila katanac na vrata ne samo nekih televizija, već i nekih pozorišta ili bih prosto istorijske komade zamenila vodviljima.

Milošević je, već sam pomenula, odškrinuo vrata tom revizionizmu, nadajući se, verovatno, da se to, njemu trenutno potrebno zagađenje istorije može lako zbrisati. Ali prvi i najsistematičniji revizionist istorije Drugog svetskog rata bio je zapravo Vuk Drašković. Njemu treba da zahvalimo kult Draže Mihajlovića, od milja zvanog Čiča, on je omogućio zastrašujuće kostimiranje u četnike one paravojske koja je zavila u crno Bosnu, on je uveo one godišnje terevenke na Ravnoj gori koje su ulivale strah i izazivale gađenje. No, na sreću, Drašković je, čini se, bolji čovek no političar. Sagledavši pogubne posledice svog revizionizma, on se povukao, možda sa žaljenjem, slično gospodinu Giljotenu koji se zgrozio nad svojim izumom – giljotinom i smatrao ga “najvećom mrljom u svom životu”.

U kom će pravcu ići obeležavanje sto godina od početka Prvog svetskog rata, ne znam. U njemu, uostalom, nema ideoloških sporova koji bi mogli podleći reviziji. Ali će zato figura nesrećnog Gavrila Principa biti sigruno predmet sporenja, a poplava obradâ teme Sarajevskog atentata preliće teškim muljem i zagaditi zanose, nade i patnje tih mladih pobunjenika.

Naravno da postoji, i ja to ne bih nazvala periodom, već kontinuiranom linijom prisutnosti jedne kulture iz koje se mogu “crpsti ideje i načela moralne obnove” kako kažete. Od XIX veka, pa do dana današnjeg, da samo to vreme uzmem u obzir, mogu se naći ti “lutajući plamenovi” koji mogu osvetliti i prosvetliti ovu moralnu pustolinu u kojoj sada živimo. I ne vidim da se oni moraju bez ostatka povezati isključivo s građanskom kulturom. Jer iz te se kulture izrodilo i toliko gadosti, da joj ne treba odavati bezrezervnu hvalu. Važno je razviti sluh za prave vrednosti, bilo ko da ih stvara.

Za kraj bih prenela pričicu za koju sam posredno doznala od Šklovskog, jer ju je zabeležio u jednom od svojih tekstova o umetnosti i revoluciji. Smatram je veselom i poučnom i vrlo korisnom za popravljanje naše nadmene naravi o kojoj nismo došli na red da govorimo ovom prilikom, iako je ona bitno odredila našu istoriju.

Šklovski u poglavlju pod naslovom “Potkovana buva” prenosi sadržinu Levskovljeve priče “Levak” i ja ću taj njegov rezime pročitati:

Caru Aleksandru Pavloviču Englezi poklone čeličnu buvu koja pleše.

Za vladavine Nikolaja Pavloviča odluče da posrame Engleze. Dadu buvu u Tulu. U Tuli potkuju buvu. Tanan rad, čak se ni pod mikroskopom ne može proučiti. Pošalju buvu u inostranstvo, nek se stranci dive.

Samo buva prestala da igra. Svaka mašina ima proporcije koje joj odgovaraju.

Englezi se silno divili tananom radu, ali shvatili: ne znaju ljudi tablicu množenja.

Peščanik, 06.06.2014.

 Peščanik.

Dnevni list Danas | Jokić | KAD SU CVETALE TIKVE.

Foto: FAH

PRED Zagrebačkom katedralom na Kaptolu održat će se danas od 18.30 do 19.30 “Stajanje u znak sjećanja na žrtve ratnog zločina počinjenog u selu Ahmići”, kada je 19. travnja 1993. godine stradalo 116 osoba od čega je bilo 31 žene i 11 djece. Počinitelji zločina bili su pripadnici HVO-a. Male skupine od oko pet do deset vojnika išle su od kuće do kuće, palili ih te ubijali ili tjerali mještane. Najmlađa žrtva je bila tromjesečna beba, a najstarija 81-godišnja žena.

Dok Papa moli za mir, u Hrvatskoj se slavi zločinac

“Bit ćemo pred Katedralom zbog biskupa Košića koji je u zagrebačkoj zračnoj luci dočekao Daria Kordića te zbog biskupa Pozaića koji je u Katedrali držao misu za čovjeka kojeg je Međunarodni kazneni sud za bivšu Jugoslaviju (MKSJ) kaznio kao krivca za masakr u Ahmićima te kvalificirao taj čin kao zločin protiv čovječnosti. Istup dijela vrha Katoličke crkve dogodio se samo dva dana prije nego što je Papa molio za mir s predsjednicima Palestine i Izraela”, kaže jedan od organizatora skupa Eugen Jakovčić za Index.

DALJE na Počast žrtvama iz Ahmića: “Budite drugačiji od rulje s Plesa i dođite u bijelom ispred Katedrale!” – Vijesti – Index.hr.

Naci-partizani neće biti na zajedničkoj godišnjici bitke na Sutjesci.

Sjećaš li se Sutjeske? – ‘Ladovina Ladislava Tomičića / Novi list.

Serijom tekstova portal „Autonomija“ vas podseća na ratne i krvave, namerno zaboravljene devedesete godine. Ponovo objavljujemo priloge iz štampanih medija iz Srbije i zemalja bivše SFRJ. Tekst „Šešeljgejt“ objavljen je u sarajevskom nedeljniku „Nedjelja“ 16. juna 1991. godine. Autor teksta je Mensur Čamo.

Ovih dana je jedan nesvakidašnji i tajni dokument uzburkao političke duhove u Srbiji i Jugoslaviji, jer iz njega crno na bijelo proizilazi da je Vojislav Šešelj obični operativac Slobodana Miloševića. “Nedjelja” ovaj dokument objavljuje u cjelini.

Da li je Slobodan Milošević sklopio tajni pakt o “nenapadanju” i saradnji sa dr. Vojislavom Šešeljom, vođom srpskih četnika? “Crveni vojvoda” kako ga je kum Vuk Drašković prozvao, u posljednje vrijeme zaista vuče poteze koji redovno najviše koriste baš Miloševiću, a škode nejakoj i neartikulisanoj srpskoj opoziciji, što po mnogima ubedljivo potvrđuje da je ovaj “brak” po jednima prirodan a po drugima, opet, “incestuozan”, zaista sklopljen. Međutim, nepobitan dokaz o tome još uvijek nije ponuđen javnosti.

“Nedjelja” objavljuje jedan neobičan dokument koji, tehnički gledano, debelo potvrđuje da vojvoda već odavno službuje voždu. Kako je, iz razumljivih razloga, gotovo nemoguće provjeriti autentičnost ovog dokumenta, a riječ je, kako čitaoci mogu vidjeti, o strogo povjerljivoj Belešci sa radnog dogovora grupe najbližih Miloševićevih saradnika o strategiji za nastup na dopunskim izborima u Rakovici, preostaje da, ne iznoseći stav Redakcije o autentičnosti, podsjetimo na nekoliko činjenica koje potvrđuju iznesene navode. S druge strane, nije poznata nijedna činjenica koja bi bila u koliziji sa sadržajem Beleške.

Kao mogući kandidat SPS na dopunskim izborima za mjesto narodnog poslanika u Skupštini Srbije, koje je ostalo upražnjeno nakon smrti u decembru izabranog književnika Miodraga Bulatovića, uistinu je u posljednje vrijeme pominjan Slobodan Vučetić, jedan od tvoraca novog srpskog ustava. Ova stranka se na kraju, bez javnosti poznatog razloga, ipak odlučila da “jakog” kandidata Vučetića zamijeni anonimnim aktivistom, izvjesnim Karaklajićem. Posmatrači su taj potez označili kao samoubilački, jer je, kasnije je potvrđeno, u ovoj izbornoj jedinici prilično nepopularni Karaklajić trebalo da se suprostavi akademiku i književniku Borisavu Pekiću (Demokratska stranka), prof. dr. Jovanu Marjanoviću (SPO) i dr. Vojislavu Šešelju (SRS).

Navod Aleksandra Prlje u medijskoj promociji Šešelja u izdanjima “Politike” i programima TV Beograd u potpunosti odgovara aktuelnoj stvarnosti u Srbiji. “Crveni vojvoda” u Miloševićevim medijima stvarno dobija prostor i termine kakvi, samo na izgled, ne odgovaraju njegovom političkom značaju. Dakle, nevjerovatne. Naravno, ovakva “uređivačka zabuna” samo je dovela do toga da vojvodin rejting na kraju faktički i poraste.

Nismo uspjeli utvrditi da li je dr. Budimir Košutić posjetio Stolac 1. i 2. juna, ali je tih dana viđen u Mostaru, koji je od Stoca udaljen svega pedeset kilometara. U prolazu, valjda.

Ostaje da se vidi da li će, shodno navodima zapisnika, biti organizovana kompromitacija Pekića (u “Politici”), Marjanovića (u “Ekspresu”) i nesretnog Karaklajića (u programu NTV “Studio B”), odnosno da li će predizborni nastup SPS zaista biti organizovan “lijevom nogom”. I, što će svakako biti najzanimljivije, da li će Šešelj biti izabran za narodnog poslanika.

“Nedjelja” će sa zadovoljstvom objaviti sve valjane dokaze da navedeni dokument nije autentičan.

Tekst Beleške prenosimo u cijelosti.

SOCIJALISTIČKA PARTIJA SRBIJE
Gradski odbor Beograd

STROGO POVERLJIVO 31.5.1991.

Ev. Br: 313-(…)

BELEŠKA

sa radnog dogovora o strategiji učešća na dopunskim izborima za Skupštinu Republike Srbije u izbornoj jedinici 10 – Rakovica 1, održanog u četvrtak, 30. maja 1991.sa početkom u 18.00 časova u salonu na I spratu.

PRISUTNI: predsdednik Gradskog odbora M. Milojević, sekretar Izvršnog odbora M. Gajić, članovi gradskog odbora: B. Jeličić, O. Pejanović, V. Lukić, članovi Izvršnog odbora Glavnog odbora SPS V. Štambuk, I. Radosavljević, R. Smiljković, glavni i odgovorni urednik “Politike” A. Prlja, savetnici u kabinetu predsednika Republike Ž. Simić i V. Kutlešić, šef kabineta Predsednika Republike G. Milinović, načelnik USDB u gradskom SUP-u Beograd M. Leković, profesor dr Budimir Košutić i radnici Službe organa SPS u Beogradu N. Vujić i D. Gačić.

Uvodne napomene o strategiji SPS na dopunskim izborima u Rakovici podneo je dr Radoš Smiljković. On je informisao prisutne o dosad ostvarenim kontaktima sa predstvanicima Srpske radikalne stranke i dr Vojislavom Šešeljom. Dr Smiljković je preneo izričiti stav predsednika Republike Srbije da se obezbedi izbor dr Šešelja u Narodnu Skupštinu.

Mileta Grajić saopštio je najnovije procene razvoja situacije u Beogradu i izneo mišljenje da u Izbornoj jedinici 10 (Rakovica 1) Šešelj teško može biti izabran bez aktivne podrške SPS. Po njegovom mišljenju, jedino rešenje je da SPS predloži komprovitovanog kandidata, kome će sporan detalj iz biografije biti iznet u toku same kampanje.

V. Štambuk je ocenio da elminacija Slobodana Vučetića kao kandidata, i nagodba sa Vučetićem oko njegovog izbora u Ustavni sud Srbije, predstavlja dobru osnovu za predlaganje anonimnog kandidata. Od trojice mogućih rešenja Štambuk je predložio Karaklajića, jer po informacijama iz opštinskog odbora SPS Rakovice on ne uživa poseban ugled među rakovičkim radnicima, pa će lako izgubiti.

M. Leković je saopštio određene podatke iz dosijea kandidata Karaklajića i prisutnima izneo kopiju krivične prijave za sitnu krađu protiv Karaklajića, K-2188/79, od 13.10.1979, koju je podnelo II opštinsko javno tužilaštvo. Leković je predložio da su fazi kompromitacije Karaklajića koristi ova prijava, bez obzira što je kasnije odbačena zbog nedostatka dokaza.

G. Milanović, šef kabineta predsednika Republike, preneo je nalog Predsednika da saradnja sa Šešeljom bude efikasna, brza i diskretna. Posebno je značajno da se Šešelju pruže efikasne garancije da će biti izabran, kako bi pomogao u razbijanju i kompromitaciji mitinga opozicije 9. juna.

Profesor B. Košutić iznio je utiske sa razgovora koji su on i dr Smilja Avramov imali sa V. Šešeljom 27. maja. Dr Košutić smatra da je Šešelj pouzdan i korektan partner i da se svi kontakti i ubuduće održavaju preko njega i dr Smilje Avramov. Na to je Željko Simić podsetio na dobra iskustva sa Šešeljom iz saradnje 1988. u toku rušenja vojvođanskog rukovodstva. Tom prilikom Šešelj se zadovoljio pasošem, koji mu je vraćen, pa ni sada neće postavljati prevelike zahteve.

Aleksandar Prlja sumirao je dosadašnju medijsku promociju Vojislava Šešelja u izdanjima ” Politike” i na TV Beograd i izneo bojazan da bi dalje forsiranje bilo kontraproduktivno. Zato je predložio dalju taktiku kroz kompromitovnje glavnih suparnika V. Šešelju – kandidata Demokratske stranke, SPO i SK – Pokreta za Jugoslaviju. Dogovoreno je da se Pekić i Marajnović diskvalifikuju, i to Pekić preko “Ekspres-Politike”, a Marjanović preko feljtona o njegovoj doušničkoj ulozi u studenskim demonstrcijama 1954., koji će narednih dana biti objavljen u “Politici”.

Ivan Radosavljević je saopštio da se kandidat SK – Pokreta za Jugoslaviju još ne zna, ali prema informacijama dobijenim od dr Dragomira Draškovića, koji je ubačen u rukovodstva SK-PJ, to verovatno neće biti vojno lice. Radosavljević smatra da dr Dragomira Draškovića treba ubaciti u izborni štab SK-PJ, kako bi iznutra delovo protiv kandidata ove partije.

Božidar Jeličić je informisao prisutne o situaciji na terenu i naveo da su aktivisti u mesnim zajednicama “Miljakovac II” i “Miljakovčki izvori” već počeli da šire defetističke glasine kako SPS nema šta da traži i da Šešelj sigurno prolazi. Nešto teže ide u MZ “Košutnjak” zbog velikog broja vojnih lica, ali će se tamo povećati aktivnost i uputiti posebni instruktori. Po mišljenju Jeličića, koji navodi da je i sam rezervni oficir, biračima iz JNA treba sugeristi da glasaju za kandida SK-PJ (jer će on sigurno izgubiti) a da u drugom krugu apstiniraju, jer glasove nikako ne treba da daju kandidatu SPS.

Nakon rasprave, predsednik Gradskog odbora dr M. Milojević predložio je sledeće

ZAKLJUČKE:

1. Za kandidata SPS u izbornoj jedinici 10 – Rakovica 1 predložiti radnika Karaklajića. Kompromitujuće podatke o krivičnom gonjenju Karaklajića izneti na tri dana uoči izbora, preko ljudi u NTV “Studio B”.

2. Operativni rad na terenu izborne jedinice i predstavnicima SRS preneće dr Božidar Jeličić. Organizovati svega jednu promociju i na nju poslati slabog govornika iz Gradskog odbora SPS – po mogućnosti Nadu Popović – Perišić ili Dušana Markovića, koji su kompromitovani. Na toj promociji simpatizeri SPS organizovaće opstukciju.

3. Izdanja “Politike” organizovaće dalje forsiranje Šešelja, što će koordinirati novinari Stevan Zec i Branko Đurica. Za kompromitaciju drugih kandidata obratiti se Slobodanu Jovanoviću i ljudima na koje on uputi. U poslednjoj nedelji kampanje koristiti i TV i radio “Politiku”.

4. Uprava SDB za grad Beograd organizovaće do kraja kampanje prislušnu službu za pokrivanje funkcionera SPO, Demokratske stranke i SR – PJ, a u štabove ovih stranaka ubaciti krtice. 9. juna organi MUP-a neće ometati delovanje Šešeljevih pristalica i razbijanje mitinga SPO.

5. Profesor Budimir Košutić boraviće 1. i 2. juna u Stocu, Bosna i Hercegovina, da organizuje fiktivno prijavljivanje oko 1.500-2.500 građana srpske nacionalnosti u biračke spiskove u izbornoj jedinici 10 uoči izbora. Sredstva za ovu operaciju pokriti iz fonda SPS “Nikola Tesla”. Ažuriranje biračkih spiskova i upisivanje ovih lica organizovaće ministar pravde Predrag Todorović, u saradnji sa Vladanom Kutlešićem.

6. U skladu sa prethodnim dogovorima sa dr Šešeljom, za neposrednu kamapanju Srpske radikalne stranke iz fonda 680/01 SPS isplatiti 250.000 dinara. Isplatu obaviti preko računa “Jugoeksporta”, veza Anđić.

7. O aktivnostima (…) kampanje i razvoja događaja odmah obavestiti Kabinet predsednika Republike – Milinovića. Operativnu koordinaciju svih sektora preuzima Novica Vujić, koji je odgovoran i za obaveštajnu i kriptozaštitu.

Sastanak je završen u 20.30 časova.

ZAPISNIK VODIO:
dr Mihajlo Milivojević s.r.

DOSTAVLJENO:

- Glavni odbor SPS: Štambuk, Radosavljević, Smiljković
- Kabinet predsednika Republike: Milinović, Simić, (…)
- “Politika”: A. Prlja (…)

(Mensur ČAMO, Nedjelja, broj 69, 16. juni 1991.)

 Autonomija.

Sa dokeča Darija Kordića, na fotografiji sa Kordićem Dragan Čović i Marinko Čavara

Marija Arnautović

24.06.2014

Profesor na mostarskom Sveučilištu Slavo Kukiću ponedjeljak poslijepodne brutalno je pretučenbejzbol palicom. Vjeruje da je napadnut jer je kritikovao čelnike HDZ-a koji su dan ranije bili na dočekuosuđenog ratnog zločinca Darija Kordića u bh gradiću Busovača. Podsjetimo: Kordić je osuđen pred Haškim tribunalom na 25 godina zatvora zbog zločina nad bošnjačkim civilima u selu Ahmići, kada je ubijeno 116 osoba, među kojima 32 žene i 11 djece. Kordić je nedavno dočekan i na zagrebačkom aerodromu. Civilno društvo, mirovni aktivisti, intelektualna zajednica već godinama upozoravaju da se sa praksom dočeka i slavljenja ratnih zločinaca u BiH mora prestati

.

U BiH se danas sa neistomišljenicima obračunavaju bejzbol palicama, jer nema koncentracionih logora i u ovom trenutku istorije nije moguće klati i ubijati. Ovako napad na profesora Slavu Kukića komentariše mirovni aktivista Zoran Ivančić.

Upravo on je prije nekoliko sedmica dobio batine zbog protivljenja da se ratni zločinci slave kao heroji i da im se priređuju dočeci. Na zagrebačkom aerodromu, tokom dočeka priređenog Dariju Kordiću, prekinuo govor bivšeg potpredsjednika tzv. Hrvatske Republike Herceg-Bosne i uzviknuo “Ubico, ubico”.  Na njega se potom obrušila nekolicina Kordićevih pristalica, a Ivančića i njegovu prijateljicu od linča je spasila policija.

 

Zoran Ivančić vjeruje da je i profesor Kukić dobio batine jer se javno usprotivio dočeku Kordiću.

„U ovom trenutnku neistomišljenike tučemo bejzbol palicam zato što je njihovo zatvaranje u konc-logore ili ubijanje u ovoj fazi povijesti nedopušteno. Mi znamo kako se režimi proizašli iz nacionalnih pokreta u našoj regiji u dva rata obračunavali sa neistomišljenicima. Sada su to bejzbol palice, a inače, kad smo u ovom ratnom modu, onda su to klanja, ubijanja i konc-logori“, naglašava Ivančić.

Profesor Kukić je ubijeđen da je pozadina napada njegovo javno neslaganje sa činjenicom da je vrh HDZ-a BiH, i to baš oni koji se nalaze na značajnim pozicijama u državnoj vlasti, prisustvovao dočeku priređenom osuđenom ratnom zločincu Dariju Kordiću dan ranije u gradiću Busovača

„Tome može biti povod moja jučerašnja izjava kako se normalan narod ne smije ponositi osobama kao što je Dario Kordić jer su to osuđeni ratni zločinci, niti bi oni koji u ime naroda nastupaju trebali sudjelovati u njegovim dočecima“, kaže Kukić.

Jusuf Žiga

Profesor sociologije na Fakultetu političkih nauka  u Sarajevu Jusuf Žiga kaže da šta god da je povod napada na profesora Kukića, nasilje je nedopustivo i država ga mora sankcionirati.

„Ako je to bio povod – ja se moram ograditi jer ne znam šta je bio stvarni povod, može da bude stvarni povod sasvim neke lične naravi – ali, dakle, ako je bio povod zato što se neko ne slaže sa nečijim stavovima, to je dodatni problem u svoj ovoj priči“, navodi Žiga.

Omalovažavanje žrtava

Skoro 30 nevladinih organizacija iz BiH zatražilo je da vrh HDZ-a, zbog toga što je prisustvovao Kordićevom dočeku, podnese ostavku sa važnih funkcija u državi.

Podsjećanja radi, predsjednik HDZ-a BiH Dragan Čović obnaša funkciju predsjedavajućeg Doma naroda parlamenta BiH, Borjana Krišto je delegat u ovom Domu,  dok je Marinko Čavara zastupnik u Parlamentu Federacije BiH.

Svi oni u prvom su redu stajali na dočeku čovjeku koji je pred Haškim tribunalom osuđen na 25 godina zatvora zbog masakra nad 116 bošnjačkih civila u selu Ahmići.

„Na taj način HDZ omalovažava 116 žrtava u Ahmićima, što je nedopustivo. Također je sramotno da je jedan čovjek brutalno pretučen zbog svog kritičkog mišljenja, i prema stranci i prema drugim stvarima. Naravno, to se treba još utvrditi. Napad na profesora Kukića pokazuje da bh. društvo i dalje nije potpuno sigurno i da kritičko mišljenje nije uvijek dobrodošlo, odnosno da su prakse koje se dešavaju suprotne demokratskim, u čemu se svi u Bosni i Hercegovini deklarativno zalažu“, ocjenjuje Anes Makul iz nevladine organizacije ACIPS.

Među potpisnicima ovog zahtjeva je i psiholog iz Banja Luke Srđan Puhalo.Smatra da je u BiH jasno vidljiv problem sa percepcijom ko su osuđeni ratni zločinci.  Riječ je o tome da ljudi odbijaju da prihvate da je neko u ime nekog naroda činio zločine:

„Tu prije svega moramo voditi računa o jednoj stvari, a to je da domaće političke elite, znači intelektualne elite, obrazovane elite, prosto nemaju tu hrabrost da nas suoče sa svim onim što se radilo u proteklim ratovima na Balkanu u ime ‘nas’, u ime ‘našeg’ naroda ili ideja koje su bile ‘nama’ bliske“, ocjenjuje Puhalo.

Nije prvi put da se u BiH priređuju dočeci i slavlja za osuđene ratne zločine. Zoran Ivančić podsjeća:

„Herceg-Bosna nije nikada prestala postojati, Herceg-Bosna su formalno kao ukinuli, iako Herceg-Bosna ima Elektroprivredu Herceg-Bosne, Šume Herceg-Bosne, Telekom Herceg-Bosne. Znači, Herceg-Bosne nikada nije prestala postojati ni kao projekt popunjavanja Hrvatske, tog njenog neprirodnog oblika kifle. I ja mislim da je u principu to zbog čega se sve ovo dešava, a oni su, naravno, namjerno došli u Busovaču svi se slikati da bi izazvali reakciju kod ostatka ljudi u Bosni i Hercegovini, da kažu: pa stvarno više s ovim ljudima nema smisla živjeti zajedno u istoj državi. Znači, to je jedna banalna provokacija protiv koje se treba pobuniti, ali bojim se – neće uspjeti, mi previše volimo Hrvate, mi Hrvati.“

Demokratsko pravo na palicu po glavi.

Profesor B. Košutić iznio je utiske sa razgovora koji su on i dr Smilja Avramov imali sa V. Šešeljom 27. maja. Dr Košutić smatra da je Šešelj pouzdan i korektan partner i da se svi kontakti i ubuduće održavaju preko njega i dr Smilje Avramov. Na to je Željko Simić podsetio na dobra iskustva sa Šešeljom iz saradnje 1988. u toku rušenja vojvođanskog rukovodstva. Tom prilikom Šešelj se zadovoljio pasošem, koji mu je vraćen, pa ni sada neće postavljati prevelike zahteve.

Strogo poverljivo: Šešeljgejt ili Kako je nasamaren Borislav Pekić 

Lévy za RSE: Možda je BiH bolesna, ali je Evropa još bolesnija.

Umesto Dejana Carevića, koji je obavljao funkciju šefa kabineta ministra pravde, za vršioca ove funkcije postavljen je Nikola Savić.

Novi v.d. je odranije poznat srpskoj javnosti. Mediji su pisali o njemu kada je prošle godine, na godišnjicu ubistva Zorana Đinđića, na svoj profil na Fejsbuku, postavio fotografiju snajperske puške kojom je ubijen premijer.
Zbog znanja, izvanrednog zalaganja i napornog rada koji je posle toga pokazao, on je dobio priliku za mesto šefa kabineta.U Ministarstvu pravde smatraju da ovaj potez Savića ne treba da bude prepreka za njegovo postavljenje na novu funkciju. Kako navode u ministarstvu, posle nesmotrenog komentara na Fejsbuku Savić je izrazio žaljenje zbog toga, a sankcionisan je višemesečnim smanjenjem plate.

Vesti online / Vesti / Srbija / “Snajperista” je novi šef kabineta ministra pravde?
.

DODIK: NASTAVAK BORBE ZA AUTONOMIJU, KASNIJE I SAMOSTALNOST

http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/reportaze/aktuelno.293.html:498231-Vucic-Razvoj-samo-u-miru-nikome-ne-zelimo-zlo

http://www.srpskaradikalnastranka.org.rs/pdf/vs/vs2990.pdf

Via Bojan

„Frankfurter Algemeine Zeitung“ piše o dva Vučića: jednom izvoznom i jednom domaćem Vučiću, Evropejcu i nacionalisti, novom i starom Vučiću…i pita se koji od njih je pravi.

U članku pod nazivom “Jezikom nacionaliste” objavljenom u „Frankfurter Algemeine Zeitungu“ autor preispituje postupke i opredjeljenja premijera Srbije Aleksandra Vučića i između ostalog piše:

 

Andrićgrad

“Danas nijedan most u Višegradu ne vodi preko Drine. Ni stara čuvena višegradska ćuprija iz osmanskog perioda, koja je svojevremeno poslužila i kao pozornica dešavanja romana „Na Drini ćuprija“, nobelovca Ive Andrića, ne može se preći normalnim danima. Ćuprija, preko koje su do prije koju godinu saobraćali automobili, sada je zatvorena. U toku je rekonstrukcija ovog zdanja iz 1577. godine, koje je prije nekoliko godina stavljeno pod zaštitu i na listu svjetske kulturne baštine UNESCO-a. Njegovu obnovu finansira turska vlada, a radove obavljaju stručnjaci i zanatlije iz Turske.

Danas (28.06.) je pak ćuprija otvorena za publiku. Povod je veliki srpski praznik Vidovdan, dan kada je srpski princ Miloš Obilić ubio turskog sultana Murata. Na isti dan je 525 godina kasnije Gavrilo Princip u Sarajevu ubio austrijskog prestolonasljednika. I to je također bio povod za slavlje.

Već u jutarnjim satima su na ćupriji bili instalirani štandovi na kojima se prodaju srpske zastave, značke i grbovi. Posebno omiljene bile su majice sa portretom ruskog predsjednika Putina na kojima piše ‚Danas Krim sutra KiM‘. KiM su Kosovo i Metohija. Dakle, Putin bi se trebao tako orjentisati. On pak nije došao u Višegrad, kao što je to očekivao srbijanski premijer Aleksandar Vučić. Njega su željele vidjeti desetine hiljada onih koji su zbog toga došli u ovaj grad, a koji su usput i poznavaoci Vučićeve prošlosti i povoda njegovog nastupa ovdje, a on u sebi skriva mnogo toga.

 

Ljudi u BiH i danas na atentat gledaju kao na događaj koji je uticao i još uvijek utiče na njihove živote

 

Opsada Sarajeva kao “čin samoodbrane Srba”

Povod je smješten u događaj od 25. avgusta 1992. i to je jedan od najtužnijih dana u istoriji glavnog grada BiH. Tada je sa srpskih položaja oko Sarajeva ciljanom paljbom zapaljena Nacionalna i Univerzitetska biblioteka. Izgorjelo je više o 1,5 miliona knjiga i neponovljivih rukopisnih djela. To je, prema riječima poznavaoca prilika u BiH Andreasa Riedlmeyera, najveći pojedinačni slučaj spaljivanja knjiga u modernoj istoriji‘. Vijećnica u kojoj se nalazila biblioteka bila je i posljednja zgrada koju su za života posjetili Ferdinand i njegova supruga Sofija. Zdanje je nakon 20 godina obnove, koju su finansirale EU i austrijska vlada, ponovo zablistalo starim sjajem. Centralni događaj manifestacije posvećene početku Prvog svjetskog rata bio ja koncert Bečke filharmonije baš u toj zgradi. I Vučić je bio pozvan. No, on je otkazao svoj dolazak. Otkazivanje dolaska, odnosno ono sto je on umjesto toga uradio, dovelo je u pitanje proevropsku orjentaciju nedavno izabranog premijera Srbije, koji je 90-ih godina bio radikalni srpski nacionalista. On je bio mladi sljedbenik politike Vojislava Šešelja, kome se danas sudi u Haškom tribunalu i zagovornik politike koja je zlodjela i opsadu Sarajeva posmatrala kao ‚čin samoodbrane Srba‘.

Izvozni i domaći Vučić

Unazad nekoliko godina Vučić je drugačije nastupao. U intervjuima, kao i u nedavno objavljenom gostujućem članku u ovom listu, pokazao se kao mirni grešnik koji se okrenuo od nacionaliznma i koji Srbe želi odvesti u EU. No, Vučić govori sa dva jezika. Jedan je onaj namijenjen za izvoznu retoriku, a drugi za nastupe na lokalnim pozornicama. U zapadnim zemljama on se zalaže za ‚evropske vrijednosti‘, dok u svojoj zemlji i okruženju govori između redova i sarađuje sa okorjelim srpskim nacionalistima. To nikada ranije nije jasnije pokazao kao tokom ovog vikenda u Višegradu.

Emir Kusturica

 

Tako je Vučić taj istorijski dan, umjesto u Sarajevu, proveo u Andrićgradu, mjestu koje je proteklih godina nastalo na ničemu, koje odaje utisak srednjovjekovnog i vještački napravljenog grada, a koji je uz finansijsku podršku Republike Srpske izgradio poznati režiser Emir Kusturica.

‚Danas na najveći srpski praznik nije vrijeme ni mjesto da govorimo o malim ljudima i o onima koji žele zatrovati našu istoriju i prisiliti nas na zaborav. Naša istorija je slavna. Sretni smo što u Andrićgradu možemo ponosno izgovoriti naša srpska imena i prezimena koja smo uspjeli sačuvati‘, rekao je između ostalog Vučić.
Malobrojni muslimani koji žive u Višegradu, a koji su prije rata činili dvije trećine stanovništva, srpsku istoriju vide drugačije. Hiljade njih je tokom rata pobjeglo iz grada, više od 2.000 ih je ubijeno, a neki su, nedaleko od mjesta na kome je govorio Vučić, bacani sa ćuprije u Drinu.

Evropejac ili nacionalista?

Je li se Evropejac Vučić bar jednom rečenicom mogao obratiti preostalim muslimanima koji su se vratili na mjesto svoje patnje i u teškim uslovima pokušavaju uspostaviti novi život? On to nije smatrao potrebnim.

Ovog ponedjeljka (30.06.) će srbijanski premijer doputovati u Berlin. On će, zajedno sa ministrom vanjskih poslova Njemačke Frankom-Walterom Steinmeirom,otvoriti njemačko-srpski forum. Posjetioci će doživjeti jednog drugog Vučića, onog izvoznog Vučića, Evropejca koji je prevazišao nacionalizam i njegov način razmišljanja. Koji je istinski Vučić?“, pita se na kraju članka novinar „Frankfurter Algemeine Zeitung-a“.

 

Atentat nas i dalje razdvaja

Razgovor o Sarajevskom atentatu i nakon 100 godina uzmnemiriće duhove Srba, Hrvata i Bošnjaka i za mnoge je taj događaj u direktnoj vezi sa današnjim konfliktima, piše “Focus” i dodaje:

“Razmišljenje o tom događaju je ovdje u BiH i poslije 100 godina od izbijanja Prvog svjetskog rata sve drugo samo ne jednostavno. Nemaju svi stanovnici mlade države isto mišljenje o tom događaju. Rane nastale u minulom ratu između Srba, Hrvata i Bošnjaka su još uvijek svježe. I u očima mnogih su današnji konflikti dorektno povezani sa zbivanjima od prije 100 godina.

‘Na Balkanu će uvijek biti teško i nikada se nećemo osvjestiti’, smatra jedan student. ‘Dobro je da dolaze turisti. Mi bi inače trebali istoriju svih naših ratova ostaviti na miru’, smatra pak jedan stanovnik Sarajeva.

Bečka filharmonija je koncertom u Sarajevu htjela poslati signal pomirenja

 

Bečka filharmonija je koncertom htjela odaslati znak pomirenja. Mnogi su došli da vide ovaj nastup, ali svakako tu nisu bili svi.

Bosanski Srbi su bojkotovali sjećanje na Prvi svjetski rast u Sarajevu i organizovali su posebnu manifestaciju u Višegradu. Za mnoge tu prisutne je atentator narodni heroj koji je značajno podstakao emancipaciju Srba.

I predsjednik Republike Srpske Milorad Dodik tako gleda na Sarajevski atentat.

‘Hici Gavrila Principa od prije 100 godina nisu bili usmjereni protiv Evrope ili protiv nas. Bili su to pucnji za slobodu’, smrekao je Dodik”, piše “Focus”.

DW.DE

Goran Ješić izjavio je da se njegovo smenjivanje može objasniti početkom pregovora vojvođanskog premijera Bojana Pajtića o ulasku u Vladu Vojvodine NDS Borisa Tadića.

Ješić: Nikada u životu s Tadićem

Dnevni list Danas

povezano

U pivnicu na otvorenom stigao je konobar? 

A lepo sam vam rekla! Ponovo razbijena čaša duplo se plaća

VIDEO

Iva Martinović

Ažurirano posljednji put: 08.07.2014 21:03

Žene u crnom i biciklisti napadnuti u Valjevu zbog obeležavanja genocida.

Pretnje Moskve: Platićete cenu zbog EU.

Jadranka Joksimović, ministarka bez portfelja zadužena za evropske integracije

SRBIJA ĆE USKLAĐIVATI SPOLJNU POLITIKU SA EU

povezano

“Velika Srbija”: Naravno, ništa bez Jadranke Joksimović, aktuelnog ministra bez portfelja 

Dragan J. Vucicevic‏@djvucicevic

Србин који, после свега, летује у Хрватској, купује у “Идеи” и пије “јану”, па тај Србин заслужује да опет буде заклан!

Twitter / djvucicevic: Србин који, после ….

povezano

Superiška, Dva i po miliona gledalaca je videlo “pink” 

Photo: Sava Radovanović/Tanjug

Prvi potpredsednik vlade Ivica Dačić rekao je da Srbija ne želi da učestvuje ni u jednom ratu, pa ni u hladnom ratu jer za njega nije ni opremljena ni sposobna. On je s tim u vezi naglasio da Srbija podržava teritorijalni integritet svake države, te i Ukrajine, dakle, s trenutno okupiranim Krimom

Dačić je u autorskom tekstu za opozicioni nedeljnik “Nedeljnik” napisao da je privrženost Srbije miru i dijalogu i otvorila vrata Evropske unije i omogućila otpočinjanje pregovora o priključenju.

“Naravno da ćemo, pošto nam je EU prioritet, i to ne samo politički, nego i suštinski, tokom godina koje su pred nama, svakim danom biti sve bliži onome što se zove zajednička spoljna i bezbednosna politika EU”, poručio je Dačić. On je naglasio da Srbija “podržava teritorijalni integritet svake države, te i Ukrajine, dakle, s Krimom”.

“Oko tog stava, u Srbiji nema, niti će biti, ikakvog spora. Kao što nema spora ni oko našeg evropskog puta. Ali, u svemu tome mi smo veoma svesni da o najvažnijim pitanjima – ne odlučujemo. Zato i nemamo nikakvih dilema, na primer, oko Južnog toka. Njega će biti ako tako odluče, i dogovore se, Rusija i EU, a ne ako ga odbije, ili prihvati, Srbija. Uostalom, Srbija je i jedina zemlja, osim same Rusije, koja je na trasi Južnog toka, a nije članica EU”, naveo je Dačić. On je napisao da svako ko se, bar malo, bavi geopolitikom i odnosima u svetu, vrlo dobro zna da nekakvog “mira” između velikih sila ne može da bude jer “previše je tu interesa, previše novca, nafte, gasa, oružja… da bi velike sile jedna drugu posmatrale na bilo koji drugi način, osim kao večito suprostavljene protivnike”.

“Nepromenjeno je ostalo samo jedno – za velike protivnike ne važe ista pravila kao za ostale smrtnike”, napisao je Dačić. Srbija je, kako je naveo, na teži način naučila da pravila za nju i za “njih”, nikako nisu ista.

“Mi, za svoje greške, za svoje pogrešne ambicije, i za svoje zločine (a priznali smo da je i njih bilo), platili smo, i plaćamo i danas, ozbiljnu cenu. Oni, velike sile, o tom delu ne moraju da razmišljaju. Sudovi za velike ne postoje”, napisao je Dačić. Dalje je ukazao da Srbija za hladni rat nije ni opremljena, ni sposobna, a odavno je navikla da je u svakom ratu, i za svaki rat, definitivno kriva, na čijoj god strani se borila, i kako god da je, na njegovom kraju, prošla.

“Evo, čak i sad, sto godina posle Prvog svetskog rata, u kojem smo, zvanično, bili među pobednicima, u svetu je jedna od omiljenih tema – srpska krivica za izbijanje Prvog svetskog rata. Dakle, pošto smo za ratove mi krivi, pošto u njima ginemo i gubimo, i nikada ništa nismo dobili – jasno je i zašto u ovom, nikada prekidanom ratu, danas ne želimo da učestvujemo. Srbija neće biti novi Gavrilo Princip nekog novog svetskog poretka”, napisao je Dačić.

 Srbija neće biti Gavrilo Princip.