NEDIM SEJDINOVIĆ: Osećaj za vlast

Kad god zabrljaju njene političke simpatije, i njihove PR službe, tu je ona da vadi kestenje iz vatre. Bilo da se radi o novinarima govornicima mržnje i(li) ratnim huškačima, političarima sa kojima ostvaruje dobru saradnju na obostranu korist ili optuženima za ratne zločine. Pojavi se kao „pomoć prijatelja“, kao neutralan glas, kao deus ex machina i rešava slučaj. Zna se u čiju korist. „Političku neutralnost“ dokazuje i kritikom onih koje zastupa, doduše blagom, sa majčinskim razumevanjem.

U pitanju je Ljiljana Smajlović, glavna i odgovorna urednica „Politike“ i predsednica UNS-a. Pravo na objektivnost je zadržala bez obzira na to što je političkom odlukom postavljena na čelo „najstarijeg lista na Balkanu“.

„Objektivna stvarnost nije važna. Važno je ono što ljudi veruju“, reći će jedan od junaka svetskog bestselera, romana Petera Hega „Osećaj gospođice Smile za sneg“. Znamo dobro da je sve relativno na ovim prostorima i da žrtva uz nekada finu, a nekada brahijalnu medijsku obradu, može lako postati zločinac, i obrnuto.

U tekstu „Osećaj sa sneg“ Ljiljana Smajlović pruža prijateljsku pomoć Aleksandru Vučiću, posle njegovog feketićkog performansa koji je bacio senku na svetlost kojom ovaj političar obasjava Srbiju i vaskolike medijske slobode. Kao nekadašnja stanovnica Sarajeva, ona zna da „majka Muju nije klela što se kladio nego što se vadio“. Tragikomični primer Vučićevog jeftinog političkog marketinga možda bi bio predmet podsmeha dva ili tri dana, i stvar bi se zaboravila. Glavni „propust“ su napravili naprednjački „sajber ratnici“ koji su, sve se javno hvaleći, snimak Vučićevog ragbi-trka kroz spasioce i kroz mećavu sa detetom u rukama skinuli sa interneta. Time su ozbiljno ugrožene slobode na internetu, a slučaj je dobio i međunarodnu dimenziju. Možda će dobiti i sudski rasplet, u Srbiji ili negde drugde. I to je pravi trenutak za „neutralan stav“.

I bez satirične obrade, ovaj video izaziva istovremeno mučninu i smeh – pogledajte samo te zbunjene i neupućene ljude koji su Vučiću hteli da pomognu i preuzmu dete. (Ne znam zašto, ali pomalo me to podsetilo napočetak legendarnog Edvardsovog filma „Žurka“, kada Piter Selers kao statista treba da trubi za napad, i da potom, po planu, pogođen metkom, padne mrtav. Umesto toga, on nastavlja da duva u trubu valjajući se po prašini.) U književnosti, filmu i tako dalje, Vučićev potez bi se mogao nazvao „nemotivisanim“ (Derida kaže: „Nemotivisan ne znači hirovit već samo upućuje na izostanak prirodne veze sa označenim“). Nemotivisanost može da izazove smeh. Recimo, kao u romanu „Moj debeli brat“ Džima Kibla, u kojoj glavni junak bez razloga krade pingvina iz londonskog zoološkog vrta i vodi ga kući. Doduše, to ovaj glavni junak čini kada mu sve u životu krene naopako, dok bi se reklo da Vučiću sve ide na ruku.

Smajlović stručno izbegava da spomene cenzuru na internetu, zaboravlja da spomene i izjavu novinarke Jasminke Kocijan, koja je svedočila da opremljenoj spasilačkoj ekipi Crvenog krsta nije dozvoljeno da pomogne ljudima u smetovima zbog Vučićevog performansa. Ali, zato kao papagaj Smajlović ponavlja Vučićev glavni argument. On je naime rekao da je zaprepašćen zbog toga što je neko dete nazvao „degenerikom“. Ova reč se spominje u satiričnoj obradi ovog snimka, koji je kružio internetom dok nije skinut sa skoro svih sajtova, navodno zbog autorskih prava. Tu reč na tom obrađenom snimku izgovara „imaginarni Vučić“. Sa sajtova je međutim skinut i originalni snimak, bez satiričnog titla.

Neko je kanda, jednog trenutka, ubrzo shvatio da je stvar izmakla kontroli, da je pukla bruka na netu, pa je usledilo i vađenje Vučića lično, koji je svoju ljubav prema slobodi izražavanja na internetu, i uopšte, potvrdio tako što je ovaj snimak, sve sa satiričnim titlom, zakačio na svoj profil.

Koliko razumem, ali možda grešim, Smajlović smatra da je reč „degenerik“ dovoljna da se ovaj snimak „stavi u bunker“. Sebi daje za pravo da kao vrhovni žrec odlučuje šta je satira, a šta nije, šta je umetnost, a šta nije. Sličnu arbitražu je pre nekoliko meseci sproveo i direktor novosadskog Kulturnog centra Andrej Fajgelj, koji je zabunkerisao jednu sliku jer se suprotstavila „hrišćanskom moralu“. Kada bi se pregledali satirični sadržaji i montaže na internetu, verujem da bi, sledeći tu logiku, bilo cenzurisano 75 odsto njih zbog nemorala. Tu bismo se približili Kini i Severnoj Koreji, koja imaju efikasan sistem za uklanjanje nepodobnih sadržaja sa globalne mreže. Koliko bi knjiga i filmova bilo zabranjeno ako bi se koristio ovaj obrazac – teško je odoka proceniti.

Autoritarni režimi su zbog satire znali zatvarati ljude. Nisu ih, je li, zatvarali zbog umetnosti, već zbog nemorala ili (udruženog) zločinačkog poduhvata. Za sada je autoru ove satire srušen fejsbuk profil.

U uvodu, Smajlović Vučića poredi sa Ruzveltom i Obamom. To naravno ne vredi komentara. Čini se da bi jedino Vučić mogao da poveruje da je reinkarnacija Ruzvelta miksovananog sa Obamom. Njen tekst međutim „nespretno“ kazuje nešto mnogo grđe: svaka kritika Aleksandra Vučića jeste proizvod mržnje iza koje stoji tajkunsko-zločinačko udruženje. „Nespretno“ je u ovo udruženje uvrstila i hiljade fejsbukovaca i tviteraša koji su kritički reagovali na Vučićev performans, netom se valjda vrativši sa kvarcovanja – :).

„Lečeni radikali“, kako ih naziva jedan novinski pisac, našli su pogodne reči kojima su zamenili otrcale fraze iz devedesetih („…reči koje sam negda / izgovorio i odaslao u svet, / najednom se vraćaju posustale“, pevao je Edvard Kocbek u pesmi „Reči umiru“.) Umesto svetske, u pitanju je tajkunska zavera. Borba protiv stranih plaćenika i izdajnika postala je borba protiv korupcije. Kada tajkuni budu rehabilitovani, možda se stare reči stave na infuziju. Možda se proceni i da evropske integracije i nisu baš nešto.

U „predmetnom tekstu“ Smajlović, nemotivisano, spominje i rešavanje slučaja ubistva Slavka Ćuruvije. Nešto baš nismo primetili da je rešen. Gde je sudska presuda, makar prvostepena? Gde je prezumpcija nevinosti? Ako nemaju herkulpoarovski instikt kao gospođica Smila u romanu Petera Hega, predstavnici medija u Vučićevoj komisiji za rešavanje ubistava novinara mogli su da se bave jedino PR-om. U toj glasnoj magluštini oko rešavanja slučaja nismo saznali ništa što već ne znamo godinama. Osim što je Vučić rekao da je slučaj rešen. I da je „pomoć prijatelja“ ponudio Legija.

I sada se valjda očekuje da svi borci za medijske slobode kleknu pred Gospodara i zahvale mu na izjavi. I da traže oproštaj za to što ih je tukao tokom devedesetih kao ministar informisanja.

Kada je nešto smešno, onda je to smešno i bez komentara i titla. Kada je nešto banalno, možete ga vi oneobičavati kako god hoćete, ali ono ne gubi svoje osnovno svojstvo. Slična stvar stoji i sa političkom instrumentalizacijom medija.

„Čovek može staviti tačku samo na ono što ne shvata. Rešenja neće biti“, tako se završava multižanrovski, a pre svega krimi-roman Petera Hega.

(Autonomija)

NEDIM SEJDINOVIĆ: Osećaj za vlast | Autonomija.

povezano

Niko ne sme da vas bije

Filip David 

Ovih dana Politika“, najbolji list na Balkanu koji je ikada postojao“, kako u svome uvodniku piše glavna urednica, obeležava sto i deset godina izlaženja. Piše u uvodniku slavljeničke Politike: “Novine koje držite u rukama glasilo su pristojne Srbije i po njima se, evo stotinu i deset godina, meri vreme u Srbiji… Politika je kroz istoriju bila i moderna i liberalna i tradicionalna, ali je uvek i iznad svega bila rodoljubiva, ukratko: prava nacionalna institucija.“ A predsednik Srbije u autorskom tekstu zaključuje: “Politika prkosno traje deleći usud svoga naroda“. Uz ove izjave, preko pedeset uglednih ličnosti iz javnog života, političari, umetnici, sportisti, ali i deca urednika i saradnika Politike puni su hvale za sve ono što se tokom tih sto i deset godina moglo u Politici pročitati, od ozbiljnih do humorističkih tekstova, od tekstova nobelovaca do stripa o Paji Patku. Saznajemo kako su veliki srpski umovi kao i narodne mase odrastali uz Politiku, iz nje učili i formirali se kao ličnosti.

Nigde nijedne reči kritike ili samokritike. A nije baš sve bilo tako sjajno. Ono što je Politika, taj porodični, tradicionalni i nacionalni dragulj, predstavljala od početka do kraja devedesetih, najniži je pad novinarske profesije, ne samo na Balkanu nego i mnogo šire.

Dovoljno je samo prisetiti se sramotnih devedesetih, “Odjeka i reagovanja“, otrovnog, mučnog govora mržnje, te dopisničkih priloga koji su kršili sve norme profesionalnog kodeksa. Politika je prestala da bude novina, pretvorila se u običan propagandni bilten jedne porodice i jedne političke partije. Da li je to bio glas “pristojne Srbije“? Moderne, liberalne, tradicionalne? Ne, to je bio glas političkog taloga, dubokog moralnog pada, ružno lice Politike, “lista pristojnih ljudi“.

Zajedno sa Informativnim programom Radio-televizije Beograd, Politika je devedesetih godina postala simbol, medijska tvrđava tvrdokornog i surovog Miloševićevog režima.

Dodajem nekoliko rečenica sopstvenog iskustva sa tadašnjom Politikom. Petnaestak dana posle ubistva Slavka Ćuruvije zbog lažnih optužbi da je tražio bombardovanje Srbije, oglasio se dopisnik Politike iz Rima Dragoš Kalajić, miljenik Mire Marković, publicista koji se dičio time da je pristalica Musolinijevog fašizma. „Obaveštava“ javnost kako u Srbiji postoje „idioti koji navode pametne bombe“, takozvani lokatori koji šalju NATO bombarderima precizne podatke o metama za gađanje. Ovakva monstruozna, sumanuta optužba, bila je osveta onima koji su kritikovali Miloševićev režim. Kao „lokatori“ poimence su spomenuti ugledni pravnik Vojin Dimitrijević, dramska spisateljica Biljana Srbljanović i potpisnik ovih redova. Ogavna i besprimerna izmišljotina, predstavljala je otvoren poziv na linč objavljen na čitavoj strani Politike. Do dana današnjeg iz Politike nije stiglo nikakvo izvinjenje za takve i slične gnusne tekstove koji su bili sastavni deo uređivačke koncepcije, kojom se direktno atakovalo na živote političkih neistomišljenika. Takvo novinarstvo može se jedino nazvati vrhuncem beščašća u profesiji.

O tome nema ni reči u svečanom izdanju Politike, a trebalo bi. Da se ne ponovi.

Koliko vredi ljudski život

povezano

da li ste znali: Šta znače Tri prsta

Problem nezaposlenosti će u jednom trenutku (možda i pre kraja izborne kampanje) biti jednostavno statistički anuliran kako se javnost više ne bi nepotrebno uznemiravala. Sa najavljenom kampanjom zapošljavanja oko projekta Beograd na (lebu i) vodi i preostale decimale nezaposlenosti biće skresane. Šta bi mogla da budu alternativna rešenja problema nezaposlenosti u post-izbornoj Srbiji?

Analiza: Aleksandar R. Miletić 

Medijima koji su ovih dana izveštavali o nasilnim demonstracijama u BiH kao da je promakao značaj organizacija nezaposlenih lica koja su u njima učestvovali. Njihova udruženja već neko vreme postoje u Federaciji BiH, a u ovom spontanom protestu nezaposleni su se nametnuli kaouticajni faktor. Ministar bezbednosti BiH Fahrudin Radunčić u izjavi povodom ovih događaja naročito naglašava njihovu ulogu: „Kakav je to državni udar, ako 500-600 hiljada nezaposlenih reaguje na korupciju? Ovo je narodni udar na državnu mafiju“. Tokom ovih nemira, po prvi put je na bivšem jugoslovenskom prostoru u samoj žiži interesa javnosti iskazano, makar i na ovako rušilački način, političko nezadovoljstvo nezaposlenih građana. Kakva će biti budućnost političkog organizovanja nezaposlenih u BiH i regionu ostaje da vidimo u predstojećim mesecima, a kako izgleda i u nastupajućim godinama ekonomske krize.

U neposrednom susedstvu, na hrvatskoj političkoj sceni, bez velikog odjeka i bez naročitih uspeha od 2003. godine deluje Hrvatska stranka nezaposlenih (HSN). Srpski višestranački karusel, s druge strane, još uvek se nije zavrteo na političkom tržištu nezaposlenih lica. Već nekoliko godina stabilno rastuća populacija od oko 700 do 800 hiljada registrovanih i verovatno još 100-200 hiljada neregistrovanih lica koja traže posao u Srbiji još uvek nije pronašla političkog zaštitnika niti adekvatan način da promoviše svoje interese. I pored sve brojnosti ove društvene grupe nijedna politička stranka ne nastupa kao ekskluzivni zastupnik njenih interesa. Bivši ministar Radulović bio je čini se jedini političar (ako je zaista političar) koji je predložio nekakvu reformu sistema koja je barem teoretski i u najavi  trebalo da omogući jednostavniju proceduru zapošljavanja, doduše – i otpuštanja radnika od strane poslodavaca u realnom sektoru.

U žučnoj javnoj debati oko Radulovićevog projekta zakona o radu čuli smo predstavnike vlade, radnika, sindikata i poslodavaca ali nigde se nije čuo glas nezaposlenih. Na ulicama se harangiralo u korist onih koji trenutno imaju posao, a protiv paketa mera koje su, barem u teoriji, mogle da pomognu otvaranje novih radnih mesta. Politički program nezaposlenih u Srbiji se u ovoj javnoj debati nije čuo, niti postoje naznake njihovog političkog organizovanja. Ja ću u ovom tekstu izložiti nekoliko istorijskih crtica iz političkog organizovanja nezaposlenih, a zatim se vratiti aktuelnim prilikama u Srbiji i političkim (zlo)upotrebama nezaposlenih.

Organizacije nezaposlenih kroz istoriju

U novijoj svetskoj istoriji političko organizovanje nezaposlenih je retko kada bilo konstruktivno, razložno ili racionalno. Stranke i interesna udruženja nezaposlenih, javljale su se uglavnom u trenucima ekonomske krize ili velikih socijalnih tenzija, pa je razumljivo da njihov program nije mogao biti pomirljiv ni umeren. Za vreme boljševičke revolucije u Rusiji već 1918. došlo je do znatnog rasta nezaposlenosti i do tenzija između zaposlenih i nezaposlenih radnika. Protivnici revolucije su naravno pristajali uz stranu nezaposlenih. U industrijskom zaleđu Petrograda 1918. godine obrazovana je čak i „Stranka nezaposlenih“ koja je u osnovi imala ksenofobičnu i antisemitsku retoriku. Krivica za trenutnu situaciju svaljivana je na Jevreje koje je stoga trebalo proterati iz zemlje.^[1]

U Vajmarskoj Nemačkoj, u vreme ekonomske krize delovale su najmanje dve političke stranke nezaposlenih ali faktički bez ikakvog uporišta u glasačkom telu. Neko vreme je u istoriografiji vladalo mišljenje da su nacističku stranku na vrh izgurali glasovi nezaposlenih, ali ova teorija je uglavnom napuštena. Istinska stranka nezaposlenih u Nemačkoj u vreme Velike ekonomske krize bila je, naime, na drugom polu političkog ekstremizma. Bila je to Komunistička partija Nemačke koja je u drugoj polovini 20-ih godina prošlog veka ubrzano od radničke stranke postajala stranka nezaposlenih. Interese zaposlenih radnika zastupali su umereni socijal-demokrati.

Odvojena od fabrika i tradicionalnih sindikalnih poslova, KPN je svoje aktivnosti prenela na ulice gde su organizovane demonstracije i sukobi sa policijom postali glavni metodi borbe. U domenu političkih zahteva, komunisti su tražili javne radove, socijalno zbrinjavanje nezaposlenih i skraćenje radnog vremena za zaposlene što je trebalo da stimuliše novo zapošljavanje. Na repertoaru su bili i krajnje radikalni zahtevi za podržavljenjem industrijskog kapitala i konfiskacijom hrane na tržištu. Zajedničke stavke programa tzv. levih i desnih hegelijanaca bili su su njihovi zahtevi za organizovanje javnih radova i upotreba nasilja u političkoj borbi.^[2] Sve u svemu, politički program nezaposlenih u Vajmarskoj Nemačkoj bio je krajnje radikalan.

SAD su imale dugu tradiciju nasilnih demonstracija nezaposlenih do kojih je dolazilo za vreme cikličnih ekonomskih recesija tokom 19. veka. Najupečatljiviji su bili događaji iz 1837, 1857, 1873. i 1893. godine, kada su masovne demonstracije nezaposlenih veoma često završavale pljačkanjem prodavnica hrane. Glavni politički zahtev demonstranata bio je da se obezbedi neka vrsta socijalnog zbrinjavanja najčešće u vidu narodnih kuhinja. Sukobi sa policijom bili su neizostavni deo radikalizma nezadovoljnika. Nešto slično dešava se i tokom prve polovine 30-ih godina prošlog veka za vreme tzv. Velike depresije. Borbenost organizacije nezaposlenih davali su američki komunisti i u nešto manjoj meri socijalisti, a tokom 1930 godine obrazovani su na lokalnom nivou saveti nezaposlenih, po ugledu na boljševičke Sovjete. Iste godine održana je nacionalna konferencija u Čikagu kada je obrazovan Savez saveta ili „Savez sovjeta“ nezaposlenih.^[3]

Radikalizam američke organizacije nezaposlenih počeo je da popušta sa znacima ekspanzivne politike javnih radova i socijalnog zbrinjavanja koje je pokrenuo Ruzveltov Nju dil. U međuvremenu je i sovjetska spoljna politika krenula umerenijim pravcem tzv. narodno-frontovske koalicije sa drugim strankama levice u Evropi i svetu. Umesto Saveza saveta nezaposlenih, 1936. je obrazovana Radnička asocijacija Amerike koja je veoma brzo postala konstruktivni činilac nacionalne politike Nju dila. Čelnici asocijacije bili su sve vreme uključeni u sprovođenje politike, a veoma često je povećani obim javnih radova dolazio kao posledica njihovih zahteva.^[4] Ovo je verovatno jedinstveni slučaj konstruktivne saradnje jedne organizacije nezaposlenih sa državnim vlastima; šta više ova saradnja imala je pozitivni ishod.

Hrvatska stranka nezaposlenih

Već je pomenuto da u Republici Hrvatskoj već više od 10 godina deluje stranka nezaposlenih. Dovoljan je samo površni uvid u program stranke i izjave njenih čelnika da se prepozna dosadni kliše ksenofobične retorike i paničnog straha da će u procesu EU integracija domaće tržište biti preplavljeno stranom robom i radnom snagom iz inostranstva. Na naslovnoj strani veb-sajta stranke uglavnom je povika na korupciju i „uvoznički lobi“, sve zbrda-zdola, a onda najednom potpuno nepovezana crtica o tome kako su Nemci bacili oko na hrvatske vodne resurse: „Njemački bundestag, čak 299 zastupnika, donio je zakon da voda nije ljudsko pravo; zar netko misli u Hrvatskoj da su to oni izglasali zbog sebe? Ne, oni stvaraju pred uvjete kako bi oni kupili tuđe vodene resurse, članica EU-a, (čitaj naše, jer mi smo po količinama voda treći u Europi)“.

Problemi, znači, dolaze iz inostranstva, nezaposlenost je posledica slobodnog tržišta radne snage i trgovine. Stranka se u svom manifestu „Zaposlimo Hrvatsku“ naročito ustremljuje na zapošljavanje stranaca u turizmu. Ideal je nacionalna ekonomija, domaće preduzetništvo i nacionalne banke koje bi na domaćem bankarskom tržištu trebalo da doprinesu snižavanju kamatnih stopa za kredite namenjene preduzetništvu. Malo je kontradiktoran zahtev stranke za racionalizacijom i smanjivanjem državne uprave i lokalne samouprave. Naime ovakve mere mogu samo povećati nezaposlenost. Kao podsticaj zapošljavanju stranka traži državne subvencije koje bi bile isplaćivane poslodavcima. Rekli bismo da u programu stranke ipak prevlađuju negativna retorika i tvrdi etatizam. Doduše, u poređenju sa razmerama državne kontrole nad ekonomijom koju traži ruska Stranka Nezaposlenih, HSN deluje krajnje nevino. Nego da se vratimo situaciji u Srbiji.

Potemkinova sela: obračun statistike nezaposlenih u Srbiji

Da vidimo najpre da li raspolažemo sa podacima o tome koliko ima nezaposlenih u Srbiji i koja je stopa nezaposlenosti u zemlji? Stvar bi trebalo da bude rutinska i da se proveri jednostavnim uvidom u zvanične biltene Republičkog zavoda za statistiku. Na osnovu podataka o registrovanoj nezaposlenosti publikovanoj od strane NSZ, stopa nezaposlenosti na mesečnom nivou u 2013. je sve vreme negde oko 30 odsto. Na osnovu istraživanja novinara B92 stopa je iznosila u oktobru prošle godine 28,7 odsto, dok moja računica za taj mesec (br. nezaposlenih/br. zaposlenih+br. nezaposlenih) pokazuje stopu registrovane nezaposlenosti od 30,6 odsto. Za april mesec moja računica pokazuje stopu nezaposlenosti od 31,6 odsto. Pre otprilike mesec dana, međutim, prvi potpredsednik lansirao je spektakularnu vest da je stopa nezaposlenosti u oktobru prošle godine bila 20,1 odsto, tj. za 4 procenata niža od stope iz aprila meseca i za oko 10 odsto niža od registrovane nezaposlenosti u tom mesecu.

Vučićevi podaci preuzeti su iz službene „Ankete o radnoj snazi“ RZS, koja je sprovedena navodno na velikom uzorku ispitanika tokom oktobra 2013. Doduše, radoznalac koji na sajtu RSZ pokuša da otvori opciju „metodološko objašnjenje“ rezultata ove ankete dobiće na svoj način indikativan i iskren odgovor: „У овом тренутку не постоји методолошко објашњење заодабрани индикатор“. Sadašnja, a po svemu sudeći i buduća vladajuća stranka očigledno je još od slučaja aflatoksin pronašla magičnu formulu kojom se modifikuju brojevi ili pomeraju decimalni zarezi, a javnosti predočava ono što bi želela da čuje.

Problem nezaposlenosti će u jednom trenutku (možda i pre kraja izborne kampanje) biti jednostavno statistički anuliran kako se javnost više ne bi nepotrebno uznemiravala. Sa najavljenom kampanjom zapošljavanja oko projekta Beograd na (lebu i) vodi i preostale decimale nezaposlenosti biće skresane. Šta bi mogla da budu alternativna rešenja problema nezaposlenosti u post-izbornoj Srbiji? Kako bi mogla da izgleda futuristička stranka nezaposlenih u Srbiji?

Od nemila do nedraga

Mlađan Dinkić, probuđen iz zapećka političkog zaborava, najavio je ofanzivnu predizbornu kampanju koja će za osnovu imati neokejnzijanski koncept povećane budžetske potrošnje i zapošljavanja kroz javne radove na velikim infrastrukturnim objektima. U medijima Dinkić je odlučno protiv primena koncepta štednje koja bi po njemu samo još dodatno osakatila proizvodnju u zemlji. Ivica Dačić je još od ranije isticao da je njegovo intimno opredeljenje za izlazak iz krize uvek bio budžetski stimulus, a ne štednja. To mu je uostalom savetovao i pristalica neokejnzijanske doktrine, nobelovac Pol Krugman prilikom posete Srbiji u oktobru 2012.

Prema evidenciji RZS u Srbiji trenutno ima oko 1,7 miliona zaposlenih, od kojih više od 700 hiljada radi u državnim službama. U 2011. godini ukupno je bilo oko 1,35 miliona penzionera, što znači da u Srbiji danas ima nešto manje od milion lica zaposlenih u tzv. realnom sektoru i oko 2 miliona budžetskih korisnika. Nestvarno ali istinito, čini se da je struktura ekonomije, tj. društva u Srbiji trenutno više nego kejnzijanska (tj. zasnovana na budžetskoj potrošnji), u stvari, reklo bi se da ne može biti više kejnzijanska nego što je sada. Pa ipak, Pol Krugman je bio optimističan u pogledu veštačkog povećanja kupovne moći stanovništva. Po njemu, u srpskom slučaju je dobro što zemlja ima nacionalnu valutu pa može samostalno, bez diktata Evropske centralne banke da odlučuje o modalitetima svog oporavka.

Da li da sledimo savete istaknutog nobelovca? Teško je, naime, iz gore navedenog odnosa zaposlenih u realnoj ekonomiji i budžetskih korisnika zamisliti vođenje ekspanzivnije fiskalne politike na način na koji to Krugman priželjkuje. Povodeći se za njegovom metaforom o antibioticima, reklo bi se da je u srpskom slučaju bolesnik i ranije, dok nije bio akutno bolestan, uzimao prekomernu dozu antibiotika pa mu danas usred istinski velikog zapaljenskog procesa lekovi više ne pomažu. Teško je, takođe, u uslovima minimalnog rasta BNP (prosečno 0,36 odsto godišnje za period 2010-12) projektovati veliko smanjivanje budžetskih troškova. Bolesniku koji pokazuje minimalnu pokretljivost i nedostatak vitalnosti ne treba puštati krv, rekao bi u svojoj bolesničkoj metafori Štiglic. U ovom neizlazu izgleda kao da je najbolje trenutno rešenje da stvari ostanu manje-više po starom što se uostalom vidi iz Krstićevog budžeta.

Sudeći po trenutnim rejtinzima stranaka, neokejnzijanske namere i demagoške motivacije Dačića i Dinkića neće biti realizovane u skorijoj budućnosti. Ostaćemo tako uskraćeni da vidio kako bi taj populistički srpski Nju dil profunkcionisao i kakva bi bila interakcija vlasti i nezaposlenih na jednom takvom poslu. Iz tabora LDP i frakcija DS usred međusobnih optuživanja zbog (ne)ulaženja u predizborne koalicije još uvek nemamo jasne naznake kakva bi bila njihova generalna politika po ovom pitanju. Domišljam da bi LDP bio blizu Radulovićevom konceptu sveobuhvatnih ekonomskih reformi koje bi za posledicu imale otvaranje radnih mesta.

Teško mi je da zamislim da bi hipotetička interesna organizacija nezaposlenih u današnjoj Srbiji bila tako promišljena, razložna i disciplinovana da bi podržala neoliberalni koncept šok terapije kao uvertiru zapošljavanja. U pozitivnom kontekstu takvu organizaciju vidim spregnutu oko ideje javnih radova i stimulisane javne potrošnje; u negativnom, na žalost, u blagoj ksenofobiji i nasilnim demonstracijama kakve imamo prilike da gledamo u BiH ovih dana.

Autor je saradnik Instituta za noviju istoriju Srbije.

Peščanik.net, 10.02.2014.

1. S. A. Smith, Red Petrograd: Revolution in the Factories, 1917-1918 (Cambridge: Cambridge University Press, 1983), 246. ↑
2. Eric D. Weitz, Creating German Communism, 1890-1990: From Popular Protests to Socialist State, (Princeton: Princeton University Press, 1997), 143-69. ↑
3. James J. Lorence, Organizing the Unemployed: Communist and Union Activists in the Industrial Heartland (Albany: State University of New York Press, 1996), 24-34. ↑
4. Ibid., 193-234. ↑

Peščanik.

povezano

“MUĆNI GLAVOM” – 13 godina od 5. oktobra AUDIO

Bili smo Slobini, a vidi nas sad! 

Račune iz devedesetih godina moraćemo još dugo da plaćamo. Mnogi se još nadaju da postoji neko brzo rešenje, međutim, više je onih koji su izgubili sve nade i sad se jedino trude da izbave decu, da bar njih pošalju nekud u inostranstvo. 

Elita i rulja

S ne malim zaprepašćenjem čitam esej Mirka Kovača o eliti i rulji. „Elita je gora od rulje” – primećuje prošle godine preminuli pisac. Veoma je mali broj intelektualaca koji u današnje vreme imaju smelosti da napišu jednu ovakvu rečenicu o eliti koja se bezuslovno priklanja vlastima. U diktaturi, ili u poludiktaturi, ćutanje inteligencije se daleko čuje, dok u višestranačkoj demokratiji dobija zloslutni naglasak, jer ko sme da tvrdi da su u ovom sistemu stvari slobode i pravednosti u redu. Samo što se danas ljudi ugnjetavaju i lišavaju pravde i pravednosti na jedan prefinjeniji, lukaviji način. O tome je govorio Mikloš Jančo u jednom intervjuu 2010. godine, a taj poduži razgovor s čuvenim rediteljem je repriziran na dan njegove smrti. U diktaturi su pravila igre bila poznata, znalo se tačno ko su proganjani i ko su progonitelji, podsetio je Jančo, međutim, u višestranačkom sistemu uloge su mutne, i zbog toga se nezavisni intelektualac, nezavisni stvaralac teško snalazi, jer ne može biti siguran ni u to s koje strane će ga zadesiti napad, osuda, politička intriga. Jedno je, međutim, sigurno: slobodu može da ugrožava, da je krši, ukida samo onaj ko raspolaže polugama vlasti. Tako je to bilo u jednopartijskom, i tako je to i u višestranačkom sistemu. Onaj ko to ne prima k znanju, i nehotično postaje saučesnik represije.

U znaku rezignacije

U Srbiji će sredinom marta biti održani prevremeni izbori. Eksperti predviđaju kratku i grubu kampanju, ali ja ne mogu da shvatim čemu grubosti, kad je pobednik – prema rezultatima svih istraživanja javnog mnjenja – poznat, dok opozicija razara samu sebe. Boris Tadić, bivši predsednik Demokratske stranke, pa potom njen počasni predsednik, istupio je iz svoje stranke i izlazi na izbore u sklopu nekakve nove stranačke koalicije. Ova vest me ne iznenađuje, jer Tadić – ipak – nije Đinđić. Posle 2000. godine smo se iskreno nadali da će sledeći izbori već omogućiti da glasamo za nešto, a ne protiv nečega. Ali te nade su se izjalovile. Martovski prevremeni parlamentarni izbori su opravdani samo iz jednog razloga: Srpska napredna stranka nije vladala poslednje dve godine u skladu s onim političkim programom s kojim je pobedila na izborima. Razumljivo je da sad želi da verifikuje svoj novi program, jedino neće to i otvoreno da kaže, jer ne želi da razočara svoje pristalice. Istraživači javnog mnjenja tvrde da većina birača kaže: u redu, neka bude prevremenih izbora. Problemi su zbilja ogromni. Račune iz devedesetih godina moraćemo još dugo da plaćamo. Mnogi se još nadaju da postoji neko brzo rešenje, međutim, više je onih koji su izgubili sve nade i sad se jedino trude da izbave decu, da bar njih pošalju nekud u inostranstvo. Nema atmosfere iščekivanja promene vlasti, nekakva rezignirana pomirenost sa sudbinom je osnovna karakteristika raspoloženja masa. Ton štampanih i elektronskih medija ipak potvrđuje predviđanja eksperata, jezik kojem pribegavaju sve je grublji, političari časte jedni druge krajnje neukusnim, nečuvanim atributima, dok se programi kako stranaka na vlasti, tako i onih u opoziciji, u suštini ne razlikuju. Čemu onda ova grubost? Letargična pomirenost pomalo obuzima i mene, počinjem da proklinjem svoju neodličnost, bunim se protiv svog sve snažnije izraženog osećanja nemoći. Susrećem poznanike, pokušavam doznati kako se oni osećaju. Danas posle podne razgovarao sam s jednim nezavisnim novinarem, s jednim muzeologom i s jednim informatičarem – ispostavilo se da i njih muče isti problemi. Nisam, dakle, jedini, ako je to neka uteha. Treba izdržati u ovoj izolovanosti, to je jedina šansa da vidim i više, i bolje. I u ovoj situaciji mi se čini da nam nisu potrebni novi izbori, nego nove ideje. A njih niko ne pominje, o njima nema govora. Boljitak, ali kako? Stvaranje novih radnih mesta, ali kako? Reforme, ali kakve? Nema preciznih, stručno utemeljenih odgovora.

Oslobađanje

Ako spoznamo, ako uvidimo svoje neuspehe, nećemo biti u zabludi. To je ujedno i uslov da se oslobodimo uloge koja nam je namenjena.

Kod kuće i u tuđini

Sina jednog mog daljeg rođaka čeka radno mesto u Nemačkoj. Kaže da više ne može podneti ovdašnja ponižavanja. Kakva ponižavanja, pitam. Pa to, kaže, što me primoravaju da ćutim. I ako se već mora ćutati, radije ću da ćutim u tuđini. Mogao bi da bude i pisac, pomišljam, ali, na svoju sreću, odabrao je bolju profesiju. Diplomirani je građevinski inženjer.

O vernosti

Vernost. To znači da pristajem na progonstvo.

Nagađanja

Duhovita beleška o Maksu Frišu u Noje Ciriher Cajtungu, o „neprijatnom piscu” koji je narušavao sliku koju su Švajcarci stvarali o sebi. U današnjem broju Danasa čitam vest da Savez vojvođanskih Mađara, u slučaju pobede Srpske napredne stranke na predstojećim izoborima, ne isključuje mogućnost da uzme učešća u novoj vladi. Jedan mladi beogradski politički analitičar me pita da li je vest verodostojna. Pojma nemam, glasi moj jedino mogući odgovor, i citiram Šandora Maraija, koji je našao za shodno da u svoj dnevnik zabeleži da sve što se dešava, i sve što će se desiti, treba podneti s najvećom dozom ravnodušnosti. „Ali je tačno i to, da se od ravnodušnosti može i umreti” – dodao je s njemu svojstvenom ironijom.

Politički harem

Ivica Dačić, na sednici predsedništva Socijalističke partije Srbije govori o tome da će posle izbora mnogi stranački lideri želeti da budu neveste Aleksandra Vučića. Konačno i nešto zabavno na početku ovogodišnje izborne kampanje. Kako stvari sada stoje možda će predsednik naprednjaka imati na raspolaganju čitav harem.

(januar 2014.)
Preveo Arpad Vicko

LASLO VEGEL: Politički harem | Autonomija.

Verni čitaoci “Politike” na seminaru MZ “Kozara” Novi Beograd 2014.g: “Bombardujte Zareb”

Francisco Franco and Mussolini

Putin: Krim potpuno analogan Kosovu.

povezano

Putin: Ma boli vas kurac za Kosovo 

This year marks the 75th Anniversary of the beginning of the Second World War. Iconic Photos look back at how it all began — and how we covered it. 

Hitler’s first appearance in Iconic Photos date from 1914, when a figure allegedly identified as Adolf Hitler was seen outside Field Marshals’ Hall listening to the announcement of the First World War. After the war, his rise in a defeated and dejected Germany was meteoric. In 1926, he became the Führer of the National Socialists; the then-37-year old was also already a millionaire, thanks to his book Mein Kampf.

His party won the plurality in the elections of 1933. On January 30th 1933 when President Paul von Hindenburg, hero of a World War, called upon Hitler, villain of another, to be German Chancellor. Less than a month later, the Reichstag burnt down in a pivotal event which paved the way for the rise of Nazi consolidation. Hitler fingered Communist agitators as arsonists; civil liberties were suspended, and countless politicians and journalists were locked up, and the communist party was outlawed. When Hitler visited Tanneberg — the site of a famous battle in which East Prussia was liberated from the Russians during the First World War by Hindenburg — later that year, the ceremony was uncomfortably patriotic and militarist. Germany rearmament began on those blood-soaked fields.

A strong re-emerging Germany was on display in pomp and splendor of Berlin Olympics in 1936. There were a few hitches for the Nazis, like  Jesse Owens winning 100 m sprint and smashing Hitler’s theories of racial superiority, but the Olympics were a great success for Germany. The next year, the Fuhrer welcomed the Duke of Windsor, the ci-devant Edward VIII, to his Obersalzberg retreat.

Hitler’s plans for a Greater Germany were sown years ahead. Already in 1934, he has orchestrated the murder of Austrian dictator Engelbert Dollfuss, who was vehemently against Nazism, and set Austria on the course that would eventually led to its capitulation to his Third Reich in the Anschluss of 1938.  A few months later, British Prime Minister was in Munich to sign the Anglo-German Non-Aggression Declaration. Sudetenland was transferred from Czechoslovakia to Germany in an attempt to satisfy Hitler’s desire for Lebensraum.

A little over a year later, emboldened German troops were in Warsaw, having divided Poland between Germany and the Soviet Union, and the world was in a cataclysmic world war yet again.

 Iconic Photos.

Dokle je stigao gasovod “Južni tok” ?

Ana Jovanović | 24/03/2014

Dvadesetog marta Boris Malagurski je pozvao ljude koji preko facebook stranice prate njegov rad da „izvrše pritisak“ na direktorku jedne srednje škole u Subotici, jer je navodno svojim učenicima zabranila obeležavanje 15 godina NATO bombardovanja. Pored poziva da se izvrši pritisak, Malagurski je ostavio i direktorkin broj telefona.

U ovome nema ničeg spornog. Broj telefona koji je ostavio je broj telefona njene kancelarije i naravno, građani i građanke bi morali da imaju mogućnost da se obrate osobama koje rade u državnim institucijama. Malo je problematično to što je Malagurski odlučio da iskoristi izraz „zabranila deci da budu svesni svoje istorije“, jer to ipak jeste zapaljivi govor, no uzmimo da je Malagurski samo hteo da ponudi dodatnu inspiraciju za akciju.

Koliko je ceo poziv, kao i objavljivanje imena i prezimena, kao i broja telefona direktorke, u stvari problematičan, pokazaće se četrdeset i jedan minut nakon objavljivanja poziva. Tada jedna od osoba koja se odazvala pozivu objavljuje komentar u kome kaže „upravo sam razgovarao sa direktorkom i rekla mi je da će obeležavanje biti u ponedeljak prema planu ministarstva“.

Isto su potvrdila i naredna dva komentatora.

Naravno, ni ovo ne mora da znači da Malagurski nema najbolje namere i da podržava zlostavljanje direktorke telefonom bez razloga. Možda do ovog trenutka nije imao sve informacije. Kako je tvrdio na twitteru, njemu su se mejlom obratili učenici te srednje škole i sasvim je moguće da mu nisu preneli sve informacije. To što informacije koje je dobio mejlom nije proverio i potvrdio pre nego što ih je iskoristio da pozove na akciju, ne govori baš najbolje o Malagurskom kao „novinaru“, ali opet ne ukazuje da ima zle namere što se tiče direktorke škole.

Razvoj događaja dokazuje da poziv Borisa Malagurskog da se „izvrši pritisak“ na direktorku jedne srednje škole u stvari nije ništa drugo do besramna samopromocija. Sva tri komentara u kome se naglašava da direktorka ništa nije zabranila, već da samo nije htela da ide mimo plana i programa Ministarstva, mahom su ignorisana. Malagurski u komentarima nastavlja da podržava pozivanje direktorke i „vršenje pritiska“, iako je nakon četrdeset i jednog minuta imao informaciju koja ukazuje da „vršenje pritiska“ nije potrebno.

Jedan od komentatora nije ubeđen da je vršenje pritiska telefonom dovoljno, pa predlaže „Да се притисне директорка, уза, зид.“; i nije bio usamljen u tome „ЈА БИХ ДА ОДЕМО ТАМО И ПОКУЦАМО ЈОЈ НА ВРАТА, ЉЊУДСКИ, ЦИВИЛИЗОВАНО… ДА ЈОЈ ПОСТАВИМО ПАР ПИТАЊА НА ИСТИ НАЧИН,ПА ЈЕ ЈАВНО ПЉУНЕМО ПРЕД СВИМА.“ Nekima je pak zasmetalo ime direktorke i njena nacionalnost „jel to demokratija e to zele manjine da gospodare i odlucuju vecinskom narodu sta da radi, ovo je da se normalnom coveku povrati“; „Eržebet ne da. Ništa novo. Samo kvari sliku onih drugih koji nisu srpskog etniciteta, a koji su pošteni i časni i ima ih mnogo. Eh, zemljo moja, s lešinarima…“; „Pa suncic vam vaš poljubim koliko dugo je ta ErzeBETA na vlasti kao direktorka? Ups čuš mene DIKTATORKA direktorka sam mislio“. Počinju i pozivi da direktorka podnese ostavku „Smenite direktorku“; „Ostavka direktorke skole je pozeljna jos danas!!!!!!!!!!!!!! Zivi li doticna u Srbiji ili ?“, a nekima je zabavna i sama pomisao da će direktorka trpeti zlostavljanje telefonom „I sve to za sat vremena. hehehe Jaaaaaadna direktorka, ovo nece biti njen dan.“. Odjednom, komentatori postaju ubeđeni da je direktorka podržavala bombardovanje „Mora da je i ona podrzavala bombardovanje“; „ФАШИЗАМ, време за отказ директорке и оптуживање за подршавање легалног тероризма, агресије и убијање хиљада цивила.“ Žurno se organizuje peticija „Dole Eržebet Ivanović“ i prikupljeno je 134 potpisa.

Malagurski se javlja oko 4 popodne kako bi upozorio da ne komentarišu nacionalnost direktorke i da je ne vređaju na toj osnovi, ali ipak ostavlja komentare u kojima se radi upravo to. Uvrede na nacionalnoj osnovi nisu bile rezervisane samo za direktorku „ljudi,pustite tog Marka, pa sta moze da se izlegne iz hrvatsko-muslimanskog braka nego neko ko sve vidi kroz fasizam?! Cast onom malom broju izuzetaka,ali oni su pokazali veci fasizam i od samih Svaba,to je cinjenica.a posto zivim na teritoriji BiH poznato mi je da ovde Hrvati vise mrze Muslimane od Srba,tako da je to strava kombinacija.u BiH pre rata nije bilo ni jedno mjesto gdje su zivjeli samo Hrvati i Muslimani,nego su bili Srbi kao treci,da balansiraju ili su zivjeli samo Srbi i Hrvati ili samo Srbi i Muslimani.Tako da to sve govori.“

(U trenutku kada pišem ovaj tekst, ponedeljak 10 ujutru, svi citirani komentari još uvek stoje.)

Skoro trideset i šest sati nakon komentara koji je trebalo da zaustavi kampanju protiv direktorke škole Malagurski objavljuje svoju pobedu.

Juče je Sofija Mandić pisala o posebnoj naredbi ministra prosvete po kojoj je prvi školski čas 17. marta u svim osnovnim i srednjim školama bio posvećen obeležavanju „pogroma Srba na Kosovu i Metohiji iz 2004. godine“. Ona navodi:

„Lekcija tako dodatno potkrepljuje i inače u nastavi istorije i književnosti veoma prisutnu „priču“ o srpskom narodu kao večitoj žrtvi, te o zapadnim silama koje rade na štetu Srba. Deca su na tom času o srpsko-albanskim odnosima naučila pored ostalog i sledeće: „Osnovna karakteristika tih odnosa je to da su oni bili tokom čitave istorije suprotstavljeni, često neprijateljski. Takvi odnosi su u kontinuitetu podsticani i usmeravani od strane različitih spoljašnjih centara moći i to redovno na štetu srpskog naroda.” I dalje: „Stalnim naglašavanjem navodne obespravljenosti Albanaca u Jugoslaviji, odnosno u Srbiji, a u čemu su pojedine inostrane vlade videle svoj interes i potpomogle internacionalizaciju albanskog pitanja, utrt je put satanizaciji srpskog naroda i tako je u svet odlazila crno-bela slika o međunacionalnom sukobu na Kosovu i Metohiji.”“

Ona zaključuje da će biti teško odučiti decu od mržnje koja im se servira na školskom času. Taj zadatak postaje još teži kada tu mržnju, putem društvenih mreža, potpiruju navodno neutralni filmski producenti.

Peščanik.net, 24.03.2014.

| Peščanik.

„Izdajnici“ u širokoj upotrebi u Rusiji

Autor: Glen Kates, priredila Mirjana Rakela 

Informacijski rat je u punom zamahu u odmjeravanje snaga između Ukrajine i Rusije. U pokušaju da predstavimo jasniju sliku takvog „rata“ vodimo vas kroz informacije koje dolaze iz ruskih i ukrajinskih medija, ali i od političara i aktivista.

Tvorci javnog mijenja u Rusiji počeli su objavljivati imena navodnih „nacionalnih izdajnika“, a poruke takvog sadržaja se šire društvenim mrežama. Terminologija koja se koristi podsjeća na neka druga vremena kada se takvim etiketama slamao svaki otpor prema režimu.

Tako se na jednoj internet stranici prikazuje obitelj, očito na Krimu, koja s ponosom promatra dva ruska vojnika. U pozadini je lista – s imenima ruskih novinara, aktivista i zabavljača, koji su navodno prijetili sretnoj obitelji nakon ruske aneksije poluotoka.

Na fotografiji je „ptičica“ koja je propjevala zahvaljujući dolarima i funtama.

Web stranica, pod nazivom “Izdajinici” je najnoviji proizvod tvrdolinijaša iz Kremlja u kojem se proziva takozvana peta kolona “nacionalnih izdajnika” o kojoj je govorio Vladimir Putin u obraćanju naciji 18. marta.

U Putinovih 14 godina vladavine, Kremlj je na sličan način prozivao opoziciju i nezavisne medije. Predsjednikova retorika, kako se čini, dala je signal da se ponovno krene s akcijom zastrašivanja.

Ubrzo nakon što su Sjedinjene Države i Evropska unija nametnule sankcije pojedincima iz Putinu bliskog kruga, u posebnoj emisiji na državnoj televiziji rečeno da je popis nastao „zahvaljujući“ informacijama koje je Zapadu dostavljala “peta kolona” o čemu je dan ranije govorio sam Putin.

“Popisi, po mom mišljenju, stvaraju se u Moskvi, među intelektualcima – ljudima koji je Putin nazvao petom kolonom’”, rekao je Dmitrij Kiseljov, šef ruske reorganizirane informativne agencije, Rossiya Segodnya. „Oni su imena sankciniranih poslali zapadnim ambasadama“, tvrdi Kiseljov.

U stvari, Putin je legalizirao upotrebu toga pojma u političkom žargonu Rusije.

Kiseljov je medju izdajnike uvrstio jednog od lidera opozicije Alekseja Navalnog i novinara Sergej Parkhomenka nazvavši ih “junacima pete kolone“.
 
Sergej Markov, analitičar blizak Kremlju, koristi Facebook i dijeli popis od 41 imena i organizacije, uključujući i Ruski servis Radija Slobodna Evropa, za koje kaže da podržavaju demonstrante u Kijevu.

“To su izdajnici Rusije!”, napisao je.

Retorika je dodatno osnažila napade na rusku opoziciju i nezavisne medije.

Tako su kablovski operateri uklonili TV Dozhd, popularni kanal liberalne provenijencije, a stanici je naređeno da mora napustiti svoju zgradu do juna.

Glavna urednica cijenjenog portala, Lenta.ru, smijenjena je početkom marta, a na njeno mjesto je došao čovjek koji je do nedavno vodio web portal izrazito pro Kremljovske orijentacije. 

Borci za ljudska prava strahuju da slijede još gore stvari.

Ruska Duma je 2012., proširila definiciju veleizdaje, što je kažnjivo i do 20 godina zatvora, a pod veleizdaju je uvrštena “savjetodavna ili druga pomoć stranoj državi … protiv sigurnosti Ruske Federacije.” U martu je Jevgenij Fjodorav, poslanik vladajuće Jedinstvene Rusije, predložio zakon kojim bi se kaznili direktori i urednici ruskih medija za širenje lažnih “protu-ruskih informacija“ .

„Duboko smo zabrinuti što vlasti diljem Rusije „čitajući“ Putinove riječi, uzimaju za pravo da smatraju veleizdajnikom onoga tko kritizira vladinu politiku, uključujući i onu prema Ukrajini„ kaže Hugh Williamson, direktor Human Rights Watcha za Evropu.

Na web stranici “Izdajnici“ koja je navodno osmišljena u “kuhinji” pro Putinove organizacije mladih piše:

“Ruski građani koji vrijeđaju naše vojnike i koji sumnjaju u opravdanost borbe protiv neonacista su izdajnici”.

„Izdajnici“ u širokoj upotrebi u Rusiji.